Што вас нема?

 

Низ душу лије туга, капље онако споро и тихо. Свака кап упртила на леђа све дане самоће. Нигде више никог нема да подели јаде ове, дошло неко чудно време спаковано у четири зида. Ево пролеће одлеће док се лето упутило оним сокацима где смо често пролазили. Нема вас више осим у мислима. Нема вас више осим на сликама. Гробови вам ћуте, без и једне речи и знака крије ли се неки живот горе изнад облака? Птице цвркућу са оближњег дрвећа, ветар се поиграва пламеном свећа...

Соба ваша ко ноћ без звезда, као дан без сунца. Кревети леже као експонати у музеју сведочећи ваше време. Псалми Давидови леже на полици а вири папирић из листова. Ниси их Брко мој до краја прочитао. А твоје сестро оне патофне стоје у једном ћошку као да ће сваког трена да одшетају. Кандило вам редовно палим. Сија пламичак у ноћи док се иза њега назире икона Христа. А ја вам кроз шапат пошаљем поздрав молећи Бога да га пренесе...

Нигде никог више нема драги моји. Дошла времена окретања леђа. Можда је тако и боље. Једино нас редовно жваћу локалне торокуше са својим бројним верзијама лажи. Надуле се мучене ко жабе од трулежи. Није џабе рекао отац Тадеј '' какве су ти мисли, такав ти је живот ''. Замислите какав је живот локалних џафтара, па то је пакао једне духовне болешчине.

Време пролази брзо и чини ми се да је овај сутрашњи први јун заправо први април. Као да нам неко крадуцка време данима. Отима нам се време ко торбице бакама од мангупарије. Уграбе и трком беже што даље. Ево десети месец како те нема сестро, ево два месеца како те нема зете. А и даље имам утисак да сте само отишли негде и да ћете сваког часа доћи. 

И време ће једног дана и мене заскочити и отети са ове животне позорнице. Повратна карта је ту у џепу. Свако је има само тога није свестан. А ово сам данас ето написао због кише која је ромињала причу о вама. Мада можда је крива и Јадранка Стојаковић са оном тешком '' Што те нема ''...