Трагање...

Не тражи ме тамо где сам некад био. Испарила су сећања на те дане где смо проводили време у квалитетном друштву. Нема тога више мој стари друже. Зарђале су жице на тамбурама а и ови прсти не умеју више свирати. Не упири узалуд поглед кроз сокак, нећеш ме видети како наилазим. Узалуд погледаш насмејано лице што ће ти бацити неки штос. Ако се питаш где сам немој се мучити много јер сам се вратио у прошлост далеко не би ли нашао изгубљеног себе. Негде сам се загубио давно па не знам где тачно себе да нађем, а сетио сам се много касно да ме нема...

Све што више корачам у те славне дане наше младости где су вијориле песме, позоришне представе, врцаве љубави, стихови песника, цитати мудрих глава и бескрајна спортска надигравања. Чини ми се мој стари да смо се сви колективно изгубили у неком времену. Као да је оно суштинско биће рекло: '' Идите ви, стићи ћу вас ја ''. А ми се занели у соковима снаге не приметивши да нас више нема. Једног дана угледали смо свој лик у огледалу и запрепастили се видевши  силне боре, седе косе и празне погледе. Јеботе! Па где сам ја сад? Ко си ти бре наспрам мене у огледалу? Да није скривена камера? Али иза огледала само паук дрема у својој скривеној мрежи...

И тако ти ја нађем себе негде далеко где су се чуле даире, а то ти је даље од Америке. Знаш како је то Борис певао а Точак свирао. Нестало је много људи које смо волели, ценили и који су нам били неки узор. Нестало је стари друже превише људи који су све време носили суштину свог бића. Нису се губили, нису ни једне секунде престали да буду то што јесу. А ми смо ти мој пријатељу на неки чудан начин изгубили себе и наставили неке животе да живимо који нам не приличе. Поражени временом склонили смо се са сцене. Након неког времена склонили смо се једни од других. Можда нам је тешко да се гледамо. Можда смо се само уморили од свега...

Шетао сам неки дан травнатим путићем ливадице у којој смо некад волели да заиграмо фудбалицу или да се запијемо па певамо до пред свитање. Колико смо само пута дочекивали јутро не дајући ноћи да оде. Сутрадан мамурни сабирали смо утиске о минулом раду па у то име наздрављали за нова јутра. Све је то сада прошлост. А сведена су дружења на  алкохол и паламуђења. Остали смо без квалитетних догодовштина. Рециклирали смо све догађаје бесомучно. Нисмо правили нове авантуре, нисмо градили ништа о чему би данас причали. Истрошили смо догодовштине из младости а нове градили више нисмо...

И не знам када ћу се вратити. Далеко сам. Ма отишао сам у три пизде материне па скренуо лево, па десно па онда продужио да видим шта има иза седам гора и мора. Више не знам има ли сврхе враћати се. А Милан Младеновић је лепо рекао да ако сам негде стигао било је изнутра. А ја сам ти у себи пронашао све играчке младости зване таленте. Ухватим их у руке, сетим се да је сваки тај таленат могао да буде семе које ће проклијати. Али џаба друже, живели смо на ледини званој Моронија. Ту ако таленат никне они га изгазе. Моронија је таква. Морони су владари свега. Морон мораш постати да би преживео. А званично морона има колико хоћеш. Па због тога ја ти се не бих враћао више а и ако дођем играчке ће остати далеко у неком подруму моје свести...

Па ето тако...