Дијагностификовани лудак чаршије...

 Сећаш ли се ти кад ономад беше оно време када багреми цветаше, а зора би опијена бескрајним причама пијаних момака. Не сећаш се а ни ја се нисам сећао дуго времена тих времена. Брљали смо пијаним прстима невешто акорде на гитарама али ко је уопште чуо да се греши у свирки кад смо све у главама идеализовали уз јагодинца браон флаше. Ко би дочекао зору у малој вароши Косјерића певајући Борине стихове '' Свануло је јутрос изнад цркве светог Марка ''. Добро јутро младости и лаку ноћ садашњости...

Прекрило је време и старе љубави због којих смо знали окренути свет наглавачке. Заклетве на вечне љубави претвориле су се у цара Тројана козије уши. Срећом немамо Пинокијев синдром иначе би нам носеви сад били дужи од дршке за метлу. А шта се ту може кад се заљубиш ко теле? Неке љубави су те дизале до небеса па си завршио као Икар сморогавши се ко несрећа на ледину. Због тога можда и сваки раскид личи као да си се распао на делове и делиће. Док се не саставиш распаднут си. Па логично зар не? 

По осмесима препознам драге људе из давних времена. Тај осмех је остао исти само што су око њега бројни рељефи стварани проблемима живота. Ех те боре што знају да офирају све. А седе косе на глави знају да те испрепадају у огледалу. Па боље пролазе ћелави него ми са овим белим длакама. Ћелави људи су ћело, глобус а ми смо маторци, седокоси. Ма сутра идем да се обријем на нулу! Мада ме је живот тренутно ошишао на нулу а нагиње и на минус. Смршао сам фино јер сам одавно почео да мењам навике у исхрани. Иде споро али скида сигурно. Мада имају оне чаршијске верзије да немам јадан шта да једем. Па како немам? Па једем себе! Знате ли ви колики сам био? Па толико сам сладак сам себи да се сваки дан мезетим. За доручак једем себе а за ручак се мало продинстам. Увече не једем оће да ме мучи горушица од мене. Иначе сам добро као оно формално добар дан. Ми много лажемо сами себе сваки дан. Кад се сретнемо кажемо добар дан а није. Замислите да се поздрављамо искрено онако како нам је. Наиђе комшија ти му са осмехом кажеш лош дан. Он теби каже јебен дан. Свако ће рећи онако како му је. Мада сам убеђен да би се поздрављање претворило у веома лоше дане...

Бројни аброви ме дефинишу као лудака. Воли та чаршија да ме дијагностикује. Стручни специјалисти за аброве установили су да сам лудак. Само имају једну фалинку. Немају валидност да то верификују. Па ја мучен носим дијагнозу само у абровима и немам то на папиру а и доктори аброва немају печат. Ја луд они немају печат па ко је ту сад најгори? И сад ми је јасно зашто се људи препадну кад ме питају како си Иване а ја им одговорим лудо брате, лудо! 

Некад сам имао голубове српске високолетаче. Али урбана легенда која још траје је да су моји голубови једном човеку засрали кућу. И испадоше моји мали голубови као велике сероње. Ко да сам држао нојеве а не мале ћубане. Јесу неки слетали на кров те куће, обично два до три а остали су или одмах на голубарник или по другим кућама. Али та три голуба волели су да серу на ту једну кућу па то је страшно. Знате ли ви колико је то говно било? Па ко кравља балега. Кад њих тројица почну да серу то се оџаци накриве. И оста та жалопојка да су Иванови голубови засрали човеку кућу. Голубари у Србији умиру од смеха јер је ово јединствен случај. Зато сам престао да гајим голубове јер су то велике сероње...

А стара добра времена су нестала. Била су испуњена са пуно лепшим садржајима. Људи нису били толики сератори као данас. Пуно се више дружило и испомагало. Данас је једини догађај који озари лица прича о неком у најгорем контексту. Ево ја сам данас у овој причи оговарао сам себе и надам се да за то нећу сазнати...

Дефинитивно смо колективно прсли ко лајсне. Искијаће се ово на неки начин веома бурно. Питање је само кад ће се то десити...