Реморкер...

Дани самоће лек су за протекле буке, немирне руке , отровне речи. Суочавање са самим собом из протеклог времена са овим у садашњем протиче полако. Упијам сунце корак по корак загледајући се у далеке пределе. Склањам се од људи, сметају ми празне приче, формални поздрави и слабо одглумљена саосећања. Пролазим погледом кроз пролазнике као да су од ваздуха. Више се обрадујем птици на грани него човеку у пролазу. То је сада она фаза као Ђоле у песми кад каже '' Откачи шлепове, нанишани јутро и пусти ту лађу да клизи. Пронашли су Амери шифру за то '' Take it easy '', лутко лепа, зрела се бресква небом цепа. ''

Кад укротим немире у души она секундара успори ход на сату. Из те димензије прикаже ти се спољни свет који подивљало јури, шкргуће зубима и хоће да пукне као балон. И људи у пролазу су као балони који сваког часа могу да пукну. Све је напето, све је у неком грчу. Као да свет последњим атомима снаге држи се за сламку спаса...

А Ђоле у песми Реморкер подарио нам је мудрост. 

'' Спусти светла, одузми гас. Смешних  ствари се бојимо. Мислиш да неко пита за нас? Као да не постојимо. Стави мисли у празан ход, стреси звезде ко дудове, и полако насучи брод, на те плишане спрудове. И сањај... ''

Удаљио сам се од дневне политике јер у њој се одвија пакао који усисава сваки атом среће и мира. Гледам људе на власти колико су заправо несрећни. Нема ту срећних људи, нема ту ни мало духовног мира. То су људи у беспућу који срљају у сопствену пропаст ма колико нам се чинило да су сада моћни. Шта је њихова моћ? Пролазне бесмислице, непрестана трка и гомилање лажног богатства. Зато сам срећан што сам напустио тај свет. Не желим да се прљам у тим играма које сатиру душу...

Одлазе велика кола на небу. Мења се свет из корена. Прате ме ове речи од малих ногу. То је нека започета песма која се никад није завршила. Можда сам се варао да је песма, можда сам само дешифровао поруку универзума...

Да би човек био срећан мора да нађе сврху свог живота. У брзини и гужви то се неће догодити. Зато свет и почива на трци и јурњави. Зато хорде зла гоне људске душе на беспоштедну јурњаву да што мање људи нађе своју сврху. А ето ја се утопио у самоћу и ослушкујем ветар не би ли ми шапнуо где се крије моја сврха. Ако је нађем можда се роди неки нови дан у мом животу. До тада ја сам само ходач на ветру који никуд не жури...