Дела нас чине онаквим какви јесмо...

 Шта је она суштинска црква о којој је Христос говорио? Да ли је то прелепи храм на усамљеном брдашцу или је то заједница људи који се моле и помажу једни другима? Храм је дом молитве али и свака кућа и свако срце. Не чине ли дела цркву или је само довољно бити леп и украшен? 

Код нас се своди да имамо свештенике који ти дођу да свете водицу и узму кинту за ту услугу. Поп крштава, венчава и сахрањује. Нема ту духовне заједнице која ствара језгро цркве. Нема ту народа који се Хришћански држи заједно у срећи и невољи. Када нема дела нема ни цркве јер ко чини дела него људи а без таквих Хришћана лепа усамљена црква је само лепа и ништа више.

Оно што рецимо протестанти имају ми немамо. Али ми такве одмах сведемо на секту и ђаволе. Али они ипак верују у Христа, једни другима прискачу у невољама и граде ту међусобну љубав једне заједнице. Код нас на жалост хришћанин уколико је у невољи нема ни духовног оца који би се нашао ту да му бар разговором помогне. Свако гледа своја посла. Није довољно само отићи недељом на литургију а понашати се као странац у ноћи. Е био сам на литургији, стајао све време и отишао кући. Није ни свештеник свештеник ако одради молитву и гледа своја посла. То је све оно супротно од Христовог учења. Свештеници се све више понашају као шалтерски радници које мало плаћају. То је жалосно стање које доказује да није довољно само бити свештеник који је завршио школу и којег су рукоположили да има Духа Светог. Свештеник мора бити присутан у својој парохији ( заједници ) као духовни отац који се брине и несебично помаже браћи и сестрама по Христу. Али тога нема код нас јер се свештеници баве бригом како обезбедити средства својој породици па се временом претворе у формалне службенике са мантијама. То је сурова истина о којој се не сме говорити из неког разлога. 

Могу бити цркве препуне народа али ако тај народ не помаже један другог, не води бригу и не поправља себе, онда су цркве недељом пуне пуких посматрача. Као што је сад популарно ићи у манастир Тумане по срећу, здравље и напредак  морамо знати да је ту пуно погрешних поступака. Кажу излечио га светац. Није! Излечио га је Господ Бог! Тачка! Зашто је у тренду идолопоклоништо светитељима? Они су били слуге Божије и сами би вам рекли да то што радите није добро. Не правите од таквих подвижника мале богове. Мошти светаца путују по храмовима. Шта ми радимо? Комадамо тела подвижника и од њих правимо реликвије. То је сигуран пут ка идолима да се не лажемо. Једини спас, једини лек, једина нада, једино све је Исус Христос. Зашто мислимо да је Небеско царство сведено на неку општинску администрацију па имамо заступнике светитеље? То не функционише тако. Зашто би се молио службенику за нешто када ти је сам Господ подарио да му се лично обратиш за помоћ? Имамо проблем што се никада нисмо истински одрекли од паганизма где је свака кућа имале неко своје божанство коме се клањало. То нас непрестано вуче ка дну. Због тога од светих људи правимо те мале богове. Нема ништа лоше у томе да се помолимо светитељу верујући да кроз њега допиремо до Бога. Али ипак тежите ка томе да се директно молите самом Господу Богу јер је он све и све се кроз Њега сажима. Без Њега нема ни светог Саве, Николе, Петке, Луке, Јована итд. И то су људи који су били обичан народ као сви ми. Али они су кренули за Христом што можемо и ми. Свим људима на свету Христос је дао позив на спасење. Не можемо сви бити свети људи али можемо бити на светом путу спасења. 

Оно што је тужно а то је да свештеници од светитеља праве бизнис. Па у храмовима купујете од водица па до уља. Има више врста бочица уља на продају него сокова у дисконтима. Ако вере немаш неће ти помоћи ни канистер уља. Јер као што неки електрични апарат не може да ради ако није укључен у струју, тако ни спасење не функционише ако твој УМ није прикључен на Божију мрежу напајања. 

Превише се уплићу сујеверја у Хришћанство. Није довољно то да окачиш о ретровизор крстачу и да аутомобил натрпаш иконама са молитвом за возаче. Ако ниси савестан возач ниси ни верник Христов. Јер тако функционише и сам живот. Твоје тело је аутомобил којег ти возиш. Ако ниси веран, ниси савестан а каква је корист што око врата имаш крст? Мање реликвија више живе вере! Поступцима градимо духовни живот. Мислите да је света Петка имала тај раскош бројних реликвија и сличних ствари као ми? Не! Отишла је у пустињу да се суочи са својим искушењима и греховима. Тако је себи душу спасила пред Богом. Не могу сви  тако као она али можемо да се поправљамо као људи кроз врлине Божијих закона. И све док постоји савест и страх од Бога неће бити проблема каквих данас имамо. Јер тамо где је страх Божији ту је и мир. Тамо где нема тога влада бука, немир и све оне грозоте које заправо чинимо ми својим лошим поступцима и жељама.

Све док се уздамо у то да је довољно купити икону која ће сама да нам штека заштиту знајте да смо у заблуди. Нема спасења ако нема покајања и праштања. Исти случај је и са бројаницама. Купујемо их и носимо око руке. Бројаница није амајлија! То је само алат за молитву и ништа више. Не чини те Хришћанином ни то што славиш крсну славу у којој износиш пиће и храну. Ако ниси верник који се држи Божијих закона твоја крсна слава је само раскалашни пир где се људи преједају и опијају. 

Спасење наше је слога, испомагање, подршка, помоћ. Нема спасења ако гледамо своја посла док су други људи у невољи. Нема спасења ако се не успротивимо злу! Нема спасења ако не градимо заједницу мира, праштања и покајања. Нема спасења без добрих дела! Ако нема свега овог онда смо ми једна велика лаж. Ако свештеник нема пожртвовање у духовној заједници, ако не учествује у животима своје парохије и он је лаж! Ако се и ја сам који о овоме пишем не држим реченог и ја сам лаж! А тамо где је лаж истине нема а Бог је истина драги моји...