Пресабирања...

Када је човек више времена сам онда има и могућност да се пресабира у себи. Мени ових дана све време примичу идеје које сам започињао у Косјерићу и које се нису могле остварити захваљујући локалној средини...

Мој први покушај био је још давне 1993.г. када сам покренуо један од најстаријих Кунг Фу клубова на простору Србији и бивших република Југославије. Школовао сам се у Загребу и да није било рата можда би мој данас живот био сасвим другачији. Кунг Фу клуб је тада већ имао у старту преко стотину ученика. Вежбао се квалитетан систем самоодбране. Неговале су се моралне вредности и поштовао кодекс части. На жалост неко се потрудио да се ускрате термини спортске хале. Вежбали смо напољу и по највећим мразевима. Онда је један квази мајстор захваљујући припадности странке ЈУЛ Мире Марковић почео да користи државу у борби против конкуренције. Тај човек више није жив али из Београда је правио многима проблеме славши им документ из министарства да се забрањује рад клуба. А клуб је био легалан и регистрован. Да не причам то што сам Загребачка школа па су нас звали усташама разни елебаци набријани четници из партизанских филмова. Клуб је коначно угашен...

Имао сам визију да створим центар борилачких вештина. Имао сам логистику јаку да нам долазе светски мајстори. На жалост локална средина се томе смејала и наравно све боље знала од мене који то радим. Није успела идеја на жалост а данас би Косјерић био један јак центар у коме би комотно радили бројни клубови од каратеа, џудоа, теквондоа, кунг фу стилова итд. 

После сам кренуо да радим на Радио Косјерићу. Све је кренуло спонтано и случајно. Договор око емисије '' Чекајући Петак '' пао је у старом Евергрину 1994.г. И то је била прва ауторска емисија на том радију. Наравно било је одмах оспоравања од бројних свезналица да је то срање и што баш Иван Стефановић то да ради? Емисија је у то време била култна. Бавила се сатиричним освртима, имала бројне сараднике који су временом одустајали због притисака СПС-а. На крају сам сам имитирао бројне гласове и правио скечеве монтирајући то све на аудио траке. Компјутери су тада били непознаница. Из Чекајућег Петка изродиле су се и друге емисије од православне '' Вера Светих '' до бројних других. Из те емисије створен је целокупна програмска шема Радио Косјерића. Заволео сам радио много. Изгарао сваки тренутак и пронашао себе у том послу. Не могу да се сетим колико сам само креирао џинглова, шпица и реклама. На жалост радио је увек био мета свих политичара који дођу на власт. Био је и мета када сам постао директор тог медија. Само ја знам колику сам имао муку и борбу од политичких сабораца да сачувам Радио Косјерић од гашења. Успевао сам својом лудом вољом, некад и дреком, некад и политичким притисцима са виших инстанци. Спасао сам радио од гашења од сопствених људи са којима сам чинио власт ове општине. Било је бројних проблема али и успеха. На крају доласком демократа бивам смењен и тада почиње одбројавање смрти Радио Косјерића. Напредњаци и Нова Србија са ДСС успели су да заувек убију Радио Косјерић. 2015.г. Радио Косјерић је званично угашен а ми са њега истерани као последња фукара. Од тада нисам могао да нађем посао ни данас дању. 

Креативац сам од малих ногу. Без стварања ја сам мртав. Не могу себе да замислим како проведем осам сати у фабрици и радим једно те исто данима као робот. То би био мој крај свега. Једноставно би се осећао као у кавезу. 

Фотографијом се бавим од малих ногу. Било је мало и пауза али мало. Увек то подсмевање локалних незналица. Знате сви су пре мене имали фотоапарат у кући и самим тим све боље знају од мене који се са тим бавим професионално. Она фора ма шта он зна, ја кад сам имо апарат он то није знао ни шта је. 

Када сам сакупљао лековито биље сматрали су да сам лудак и гатар. Она будала бере травуљину. Мотив да сакупљам биљке био ми је сусрет у Загребу са Драгом Плечком. Касније све се надовезује да упознам Звонка и Зорана Џима па сам се још више тиме бавио. Али лудак из ливаде остаје код локаних свезналица. 

Мислим да је моја највећа грешка што сам остао у Косјерићу. Задржао ме је мој вољени радио. Одбио сам бројне понуде у оно доба да пређем на много јаче радио станице у престоници. Ја сам волео наш Радио Косјерић и ако сам век имао оспоравања и подметања ногу. Али толика љубав према том медију сваку пакост је одувала. 

Данас сам у Косјерићу сам самцијат. Све је нестало. Иза мене бројне идеје које су неостварене. Зашто сам остао овде ни данас немам појма. Сада сам у прилици да посматрам пропаст ове општине и ако сам годинама у својим текстовима упозоравао. И тада су ми се смејали. И сада ће се смејати за све ово што сам написао. Навикао сам да видим како поражени увек имају само глуп коментар на крају и јебено смејање. 

Сећам се да сам клинце припремао за такмичење у каратеу. Све сам им грешке исправио у техници. Исцедио сву лењост и усадио вољу. Жестоким радом и дисциплином изградио сам их у борце који су освојили безброј златних пехара и медаља. Коментари су вазда били да их је неки лик из неког места научио. Није Иван Стефановић мајстор борилачких вештина јер је Иван из Косјерића а где то може да ваља. Нисам се освртао на те коментаре родитеља, клиници су били битнији а неки су ми понос данас јер су постали велики људи... 

Многи су ме провоцирали, покушали да изазову на туче. Истрпео сам то не због себе него због кодекса мајстора. Многи од њих нису били ни свесни да су могли бити мртви за јебених пет секунди. Више сам волео да ме називају кукавицом него убицом. Такви данас су остали мали и јадни и нигде их више нема. Појело их време или боље рећи прегазило заувек. Одбијао сам бројне непристојне понуде да издам своје људе, да продам своје колеге и затворимо Радио Косјерић. Могао сам да сам неко други али хвала Богу нисам. И све што сам више одбијао такве више сам имао непријатеља. Најжалосније је било што су бројни веровали таквима него мени који сам их заправо спасао. Није ово сад кукумавка. Ово су сећања које желим да поделим са вама. 

Моја највећа грешка била је политика али ниси могао да будеш ван ње јер је диктатура Милошевића уништавала животе. Ево данас је још горе. И по свему судећи ма колико ја не бих то волео, а слутим да ћу још једном морати да се вратим у политику. Мораћу да још овај пут помогнем да се свргне ово зло а почело је да зри...