Глува ноћ...

 

Некако ме ноћ затекне у стиховима далеким које назирем а не могу их чути. Као да су некад давно записани у мени али још увек није време за њих да освану на папиру. То су речи ношене неком музиком која је давно негде заспала дубоким сном у срцу. Не разумеју то тврде уши...

Мораш додирнути дубоки бездан у ком нема ничег осим тебе самог и авети сенки које те плаше као чудовишта малу децу из ормара. Мораш да зађеш у долину тишине где нема ни руке спаса, ни трачка светлости ни оног назирања краја тунела. Мораш проћи топлог зеца сопствених слабости и страхова. Када у том безнађу пронађеш мир стихови ће бити ту да те дочекају а музика ће кренути венама. Тада ћеш осетити да си жив...

Глуво је доба док ветар ваља сасушени лист којег обасјава жмиркави лампион прекривен рђом. Низ улицу хода аветна празнина које кришом кроз ограду надзиру поспани пси. Ћук се оглашава упорно неког дозивајући. Месец се појео до пола а ја сна немам. Пред очима нижу се слике свега што је било и оног што ће бити. Глува је ноћ док сат куца мерећи време које пролази. Нигде сам и негде сам а заправо ту сам у погрешном времену и месту. Да ли сам бирао па се преварио или сам овде по казни. Вечито питање које те прати до краја живота. 

Са полица гледају ме књиге у којима и даље нема одговора мада им наслови то упорно тврде. Пракса каже једно а књиге мудраца нешто друго. Мораш наћи кључ који отвара димензије постојања сопствености. Када га нађеш пре ћеш утећи овом паклу стварности. Издајнички смо род због једне јабуке. У том посрнућу стекли смо вештине рата и убијања док животиње и даље живе по правилима Еденског врта. Требимо их из спорта када њих довољно поубијамо истребићемо сами себе. Ми смо први гриз јабуке, ми смо потопом опрани поново нашли блато у ком ћемо да се ваљамо. Можда смо сад и гори него пре Нојеве барке...

Занемели су пророци. Уместо њих сричу о временима лажни. Нема се шта више рећи јер сви су заборавили последње речи гласа у пустињи. Одсеците Јовану главу и донесите је на тањиру. Мрачна времена све су јача пред свој крај. Народе кога да вам пустимо? Вараву или Спаситеља? Вараву! Вараву! Вараву! А шта да радим са Сином Божијим? Распни га! Распни га! Распни!!! 

Ућуташе се пастири уплашени за нове хаљине и ципеле. Повиноваше се новом добу и почеше говорити језиком кукавица. Заменише Сина Божијег пропадљивим идолима. Светитеље претворише у мале богове, храмове у продавнице а манастире у туристичке атракције. Купите уље Нектарија! Купите бројанице од циркона. Купујте иконе за у џеп, ретровизор, зид, билборд и јефтине новине. Свештамо све што вам се навре! Крштавамо за паре! Звонимо за паре! Паре! Паре! Паре! Варава! Варава! Варава! 

Зло постаје све јаче и јаче пред свој крај. Гута слабе, гута и комада им последње делиће вере. Смрт је евакуација добрих. Небо спасава добре а оставиће зло да се коље између себе. У том злу остаће верни да поднесу последњи терет, муку, горчину упорно дозивајући Распетог. Наћи ће се између два зла да истрпе онај залогај јабуке. Оно питање: '' Каине где ти је брат ''. Јованову главу на тањиру и помиловање разбојника наспрам Спаситеља. Свако спасење смо задавили својим рукама. Сваку пружену руку смо одсекли и појели. 

Глува ноћ нестаје, свиће нови дан. Слике пред очима се гасе знојем са чела. Безброј кошмара у ноћи трачак светла уклони. Хор птица поје на јабуци. Нови је дан пред тобом, одлучи шта ћеш са собом. Ја сам тренутно у оном безнађу где пролазим кроз лавиринт самог себе из оног што је било и оног што је сада са оним што ће бити...