Тамо где ти је богатство ту ти је и срце...

 Прошао је Ивандан који је посвећен пророку Јовану. Ипак плели су се венчићи од ивањске траве а Јован се онако успутно поменуо. Пре ће помоћи венчић него Господ. Кажу традиција је то па макар била и паганска. Палма се шетао са патријархом, а патријарх скоро па одушевио народ када је осванула фотографија како једе са сиротињом. Али ипак, све је то било као у јеванђељу: '' Не будите као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. '' - Матеј 6-5...

Све је маркетинг и кампања и једини спас Срба је божанство звано Косово јербо је то кажу душа сваког Србина. Мени душу није дало Косово већ Господ Бог. Није моје спасење у недавању Косова већ у покајању и праштању. Јер како да спашавам душу живећи у непрестаној мржњи према другима са ратно хушкачким расположењем? Некако ми то не иде наспрам Божијих заповести. Али пуста црквена политика је одавно застранила и не бави се добротољубљем Христа већ све се своди на одбрану некретнина. Зато смо отуђени једни од других јер не градимо цркву делима и свакодневним доброчинствима, све нам се своди на зграду у коју уђемо, одслушамо молитву и одемо кућама. Црква коју је Христос проповедао није се сводила на храмове већ на људе који чине добро, који се моле и који једни другима помажу у животу. То је жива црква сачињена од људи а не од украсних цигли. Али таква црква не може да обезбеди добар ауто, фин смештај и повластице свештеника. Ту би они морали да жртвују себе помажући и проповедајући Христа од врата до врата. Овако мораш да им дођеш на ноге, љубиш руку и платиш услуге. Па онда они освештају кољиво које је чист пагански обичај али обезбеђује приходе. Стисну прекидач на зиду да звона одзвоне па и то има тарифу. Где сте видели да попови нешто дају? Ево ти сиротињо мени је ово вишак? Свети пример правог Христовог свештеника био је отац Јован Кронштатски који је сав свој живот подредио помажући невољнике често доводећи себе да нема ништа.

И када видим у јавности фотографије свештенства како кокетирају са криминалцима и подводачима схватам колико је све постало тужно. Нема ту Христа, ту је све усмерено на материјализам. Нема ту пастирства духовног, ту је само бизнис. Јер када би се проповедало јеванђеље на истински начин, народ би схватио да му не треба ни привезак са иконицом, ни крст на ретровизору, ни свештање новог аутомобила, ни свећење водице, ни сто још неких чуда које обезбеђују приходе свештеницима. Једино што ти треба за твоје спасење душе је труд да се поправиш наспрам Божијих заповести. Не треба ти бројаница око руке ако је не користиш за молитву, не треба ти ни иконица у новчанику да те чува. Она те не чува, није то средство против комараца. Твоје је да носиш Христа у срцу, да се у току дана помолиш и да непрестано пазиш на своје понашање. Када у теби букти вера у Бога за шта ти требају црквени реквизити? Не може се слика Богородице молити за тебе! То мораш ти и нико други. Када у теби обитава Бог и вера у Њега самим тим твоје тело постаје Божији дом. У том духовном стању ћеш да возиш аутомобил савесно, копати на њиви, сведочити поштено, бранити истину од лажи, мирити завађене, помагати невољнике, себе прекорети ако нешто погрешиш. Е то је жива Христова црква драги моји. 

Има још нешто што је тужно а тако присутно да је застрашујуће. Наш народ је толико побркао лончиће да више не уме да препозна шта је сујеверје а шта је вера у Бога. Па имате на фејсбуку хорде аминаша који лајкују иконе, гатаре, беле магове и плус напишу амин. Помислио народ да је берићетно кликнути мишем на иконицу и да ће му Господ због лајковања дати спасење. Боже, Боже опрости нам јер не знамо шта радимо...

И опет је то последица лењог свештенства које не ради ништа. Свештеници морају народу омилити Христа јер за то су и рукоположени. Свештеници морају бити активни нон стоп као духовни пастири који својим примером показују народу врлине Хришћанина. Данас народ гледа свештенике како се понашају па у складу са тим се и понаша. Често се зна чути: '' Па ја! Нама прича о скромности а он воза џипа''... 

Сами Христос је рекао: '' Јер где је богатство ваше, онде ће бити и срце ваше '' - Матеј: 6-21

Зато свештеници нису ватрени беседници јер премало сакупљају духовног блага па им у срцу није оно што треба већ непрестана жеђ за материјализмом. Зато их виђамо са богаташима које редовно стављају у горњи крај трпезе и дворе им. Па им се лица озаре од среће. А сиротиња ко сиротиња вазда даје и кад нема некако нађе. А онда освану огромни храмови у раскошу и ако је Христос показао фарисејима тотално супротно дошавши на магарцу. Рецимо у Ваљеву огроман храм је подигнут, а у њему на продају разна уља светаца. Као да си у православном дисконту. Цене папрене. Тада сам остао затечен тим призором. А сада је популарно експлоатисати светитеље и подвижнике. Па туристичке дестинације у манастире. Па се изјави како је светац излечио тог и тог. А није излечио он него Господ!  Али боље то звучи за маркетинг да се што више дође и покупује од тамјана, уља, иконица и бројаница. Боже, Боже опрости нам јер не знамо шта радимо...

Не знам зашто пишем све ово. Једноставно излази из мене као потреба, као нада да ће допрети до некога. Знам да многи неће схватити. Једни ће рећи да сам секта, други да лупетам а трећи да сам прсо. Али није моје да бринем шта ће ко рећи у неразумевању. Моје је да напишем оно што осећам па Боже мој...