Годину дана од како те нема...

Када ноћас казаљка на сату клизне иза поноћи биће тачно годину дана како је моја вољена сестра заувек отишла из куће. Те кобне вечери у глуво доба санитет је одвезао у болницу. Ни слутио нисам да је то била карта у једном правцу...

Вечерас нижу се сећања па клизе низ тужно срце полако да што више раздеру незарасле ране. А време је од њеног одласка однело и Звонка у међувремену. Страшно је рећи покојни Звонко и Драгана. Нестварно и језиво у исто време да их нема више на животној сцени. Од њене смрти део мене је умро и после Звонковог нестанка више не знам има ли уопште мене и ко сам више ја на овом свету? Смрт је била немилосрдна, хладна и сурова. Прође година а као да није ни корак направила. Све је стало, све је постало бледо, нејасно и далеко. Носим са собом тужна сећања, сурове призоре и беспомоћне потезе. Ниси могао ништа а хтео си све да учиниш да је сачуваш. Смрт је била јача од нас смртника који смо попут цвета на ливади. Дуне ветар и нестане га и више га то место не познаје. 

Не сећам се више себе. Сломило се оно прошло време у мени. Живим други живот ускраћен за двоје људи које сам неизмерно волео. И даље пођем у собу да им нешто кажем па кад уђем ја занемим. И док шетам пустим сокацима смештају ме са лудацима. Види га онај како је пуко. Сладе се моралне наказе. Чујем подсмешљиве кикоте и осећам њихова задовољства за моју несрећу. Развлаче мртве као најгоре псине својим поквареним устима. Ни мртвима не дају мира стрвинари...

Прође година а нигде никог на видику. Разбежала се фамилија са својим оправдањима. Нестали су и пријатељи као да је смрт заразна. Своје мртве закопасмо сами. И чух од још неких људи којима се слична несрећа десила да су и они идентично прошли као ја. Дошла времена када ћемо сами себе сахрањивати без утехе, помоћи и мало пажње. А смрт је почела да заскаче иза сваког ћошка. Тужна су ово нека времена дошла...

Моја вољена сестро. Знаш да поклекнути не могу и ако хоћу. Добри Бог има некакав план и даје ми смисао да не паднем. Учи ме у тишини и кроз ветар шапуће тајне универзума. Излазим у ливадицу и шетам се ногу пред ногу. Шапућем молитве нека их поветарац носи да окаде глуве уши и слепе очи. Редовно праштам свима који душу губе редовним олајавањем мог имена. Нема места мржњи јер она раздире душу и погубно делује на мир у мени. Нема се времена за испразне минуте, сате и дане. Нико не зна када му је крај...

А вечерас ме је дочекало сећање и жал за оним животом где сте ти и Звонко чинили да ова кућа буде дом среће. Мајка сваки дан тугује. Буди се јутри са сузама и са њима леже. Храбрим је али утехе нема јер најтежи бол је да родитељ сахрани своје дете. Ни њој не дају мира псине разјапљених уста. Слушао сам својим ушима како је оговарају и једва издржао да не одем и све их побијем као мачиће. Богу хвала што ми је у души тада послао мир. Драго ми је да сам то искушење победио јер би пуно више изгубио ако би направио пакао. 

Волите своје ближње као себе саме. Загрлите брата, сестру, оца и мајку. Волите своју жену, мужа, децу. Пазите на своје пријатеље јер су благо. Трошите своје време у љубави и пажњи. Не будите саучесници посрнућа, будите борци врлина. Исувише је горчине, беса и мржње. Исувише смо се отуђили једни од других. Олако се свађамо и делимо због глупости. А само један делић времена може заувек да нас заустави. Само један клик и може неког да нам узме. Пазимо на време и постанимо бољи људи...