Помен мојој вољеној сестри...

 '' Доставите нам пробиотик буларди и витамин Де што пре јер ми га у болници немамо ''. То су биле радосне вести из Ужичке болнице. Брзо у оној паници контактирам мог пријатеља доктора да питам могу ли да се дају орални лекови онима који су у коми? Не друже, само ако је свесна. У року од један сат Звонко организује доставу лекова за болницу. Тај дан су јој дали трансфузију. Још једна лепа вест да ју је добро примила. Плакали смо од среће после толико дана неизвесности и бескрајних истих саопштења преко телефона '' Стање исто без промена ''. Ујутру Звонко позива болницу и долази запрепашћен. Сестра му је рекла да је стање исто без промена и да није добро. Као да оно јуче ништа није било и да се радило о некој другој особи. Четвртог августа Драгана је умрла. Био је то нокаут. Био је то осећај као да си се затрчао у локомотиву која иде највећом брзином. Шок који ти одузме снагу у ногама и доведе те у тачку нестајања...

Данас је први август а јуче на тај исти дан смо чули радосне вести да би на четврти август  раним јутром добили сасвим друге. Четвртог августа формално и хладно испоручена нам је вест да је Драгана умрла. Беспоштедна борба, покушавања да се допре до лекара и конфузне информације су нас потпуно измучиле. Сви у страху од ковида, све у неком хаосу и расулу. Нигде никога да нађеш да ти помогне било шта. Све је било узалуд. Драгану смо изгубили из наших живота. 

Киша на дан сахране лије као из кабла. Јецају облаци, птице које је Драгана хранила стоје на огради и кисну као последња стража. Мајка бере цвеће које је Драгана гајила. Чујем немоћну мајку како плаче и шапуће последње речи ћерци. Свака реч ти пара срце као да га сечеш зарђалим рецкастим ножем. Не знам како сам успео да исконтролишем ум да не експлодира. Не дао Бог ником да то чује, доживи и види. Шта ћеш тужније да видиш од мајке која сахрањује своје дете? То је нешто што се описати не може...

Звонко је у Ужицу  мртвачници преузима тело своје супруге, моје сестре. Киша и даље лије као суманута. Дневно светло чудних боја као оно вештачко цвеће што личи на цвеће али знаш да је пластично. Идемо до капеле, јавља ми се Звонко да пролазе Тубиће. Мој Раде Ђурић и ја чекамо. Оног момента када сам дотакао ковчег као да је неко смањио тон у мојим ушима. Само сам чуо глас '' Не брини, она није овде ''. Наједном топлота ме обузима као кад млака вода слива се од главе на доле. Поново чујем све око себе а у мени пробудио се некакав духовни мир и радост спасења. Све време у глави чујем хор како пева '' Христос васкрсе радост донесе ''. Ово вам причам искрено јер какав бих био човек да измишља нешто користећи сестрину смрт? Ово сам заиста доживео и ни сам не могу то да вам објасним шта се десило. 

Киша лије и даље. Долазе искрени пријатељи и искрена родбина. Остали су подвили реп и остали кућама плашећи се смрти и короне. Хвала Богу па није био рат нас шака јада морала би да их ослобађа од окупатора. Свештеник чека оглашење звона. Прво звоно оглашава се и киша стаје као да је неко заврнуо славину. Ово вам могу посведочити сви који су били на сахрани. Друго звоно се оглашава и разиђоше се облаци око нас. Трећи пут звоно се огласи и сунце нас огреја. Ни кап није пала док је трајало опело. Тек када се све заврши и пођосмо кућама тако и киша поче да пада. Бог нам је дао до знања да је Драгана дошла у Његово царство. Била је велики верник али не онај формални који ето прочита молитве, окади кућу и то је то. Она је драги моји била Христов верник који је вазда трпео увреде, вазда даривао друге, више волео да другима дарива него себи ишта узме. Када смо чекали санитет она очита Оче наш и Богородице дјево. Прекрсти се и затвори очи. Тада је изгубила свест. Али на последњим атомима снаге то је посветила Богу и срце ми је пуно када знам са каквим сам анђелом живео толике године...

Прошло је годину дана од њене смрти. Ако мислите да је бол прошао није. Недостајање је ту и прати ме као сенка. Нема је и ако сваки пут имаш утисак да је ту. Нема више њене брижности, нема више оног њеног смеха из срца. Нема више ни њених чувених колача које су били преукусни. Нема више ни ње ни Звонка. Два велика човека су отишла из ове куће која је сада тиха. Мајка сваки дан плаче и чујем је како тихо прича са својом ћерком. Нема тих речи које могу мајку утешити. Смрт нас је десетковала у овом дому. 

Нисам више расположен за празне приче, траћење времена и неким проводима у друштву. Једноставно ме више не привлаче гужве. Превише сам измрцварен за годину дана. Две смрти из куће. Бројни проблеми и неизвесности. Бројна разочарења у људе који су ти просто окренули леђа. Али то није ништа лоше. Када се умириш у души схваташ колико је богатство пронаћи утеху у Бога а не у људима. И заиста сада имам неколико пријатеља око себе који разумеју моје нејављање на телефон и потребу за самоћом. Они су ту и нашли су ми се као помоћ. Нису ми просипали демагогију типа држи се, не дај се, мораш бити јак. Немојте то несрећницима говорити јер то су празне речи. Знају они добро да се морају борити и држати се. Ако можете помогните невољницима конкретно понудивши им помоћ. Речи утехе са дистанце вреде колико пишљива боба. 

Четвртог  августа биће тачно годину дана смрти моје сестре Драгане. Али и то су пука обележавања. Од оног дана када је она умрла моја туга биће до краја мог живота. Датуми су тако безначајни као и обичаји које сам успео да отерам. Моја Драгана била је Хришћанин и какав би ја био брат да је прљам паганским обичајима типа ово ваља, ово не ваља. Те кољиво, те сто неких глупости које немају никаквих додира са Христом Спаситељем. Душа Божија је већа од свих празноверја и треба је тако поштовати.Нисам носио црнину. Баш ме брига шта ће свет рећи. Свет је тако мали наспрам Бога. Моја туга је у мени и ја тугујем за вољеном сестром а не због света који се униформише за све и свашта. То што докони оговарају јер није носио црњину за сестром је тако неважно. Да зна свет колико троши своје животно време на глупостима не би то никад ни радио. Једина корист за преминуле је да се за њих помолимо Богу. Све остало је примитивна паганштина. 

На крају свега остаје само сећање. Драгана је отишла а брзо за њом и Звонко. Празнина у души је велика. Како се саставити након свега заиста не знам. Уморан јесам али се полако опорављам у нади да ће ми Бог подарити мир како бих стао на ноге. Недостају ми сваки дан. И ово што сам написао је неки мој мали симбол обележавања на један живот једне Драгане. Њена црвена коса неће се врзмати овом кућом. Неће више ни замирисати неки колач што спрема. Неће више бити ни ње ни Звонцета. Оставили су велики траг у мом животу. Отишла су бића која сам неизмерно волео. 

А вама који читате ово могу само рећи да мало застанете. Где журите? Зашто немате времена за себе и своје ближње? Шта је то прече од среће и љубави? Шта је то значајније од ближњих? Проводите време са својима, реците им да их волите. Утешите их када су тужни. Помогните им када нешто раде. Саслушајте их када вам нешто говоре. Загрлите их. Ако се посвађате ви одмах тражите да вам опросте или ви њима опростите. То је жива црква коју Христос проповеда. То је вера у Бога а не формално читање молитве или одлазак у цркву да се саслуша поп у служби. Делима живите живот! Јер кад смрт дође све је касно. Нема више назад. Нема поправке. Живите овај живот усавршавајући себе врлинама. То вам је једино богатство које ћете понети на крају. Чувајте се и волите се да би имали лепа сећања на оне који вас заувек напусте...