Догодовштине једног фотографа...

 У својој фотографској каријери доживео сам бројне смешне сцене и реакције људи. Па сам решио да вас насмејем а и сачувам те успомене од заборава...

Једном сам у ливади фотографисао предиван пејзаж. Ставио сам сталак, намонтирао фотоапарат и таман почео да шкљоцам кад загрме неки крештав глас. Ја се тргнем јер кад фотографишем потпуно се занесем у то. Окренем се а оно нека баба иде ка мени, псује и вија мотком по ваздуху. Шта радиш? Гијометар је био неки дан. Јел то те послала она вјештица Милеса? Ма бако нисам ја геоматар! А шта си него гијометар, шта премераваш ти по мом имању? Ма нисам геоматар! А да ниси ловац? Ваша пашчад ми поједоше кокоши, само их губите и све нам поједоше. Ма нисам ловац бре, пу, пу, далеко било! Мада сам био у маскирном оделу али то је због птица. Па шта си ти? Ма ја сам бако фотограф! Јашта! А ђе су ти младенци??? Овде доводе у вјенчаници младу да сликају него ти мене лажеш! И некако ја објасних баки да сам фотограф природе. После смо попили и кафу и наслушах се о Милеси прича и прича...

Пре неколико година у дивљини фотографисао сам птице. Навукао на себе одело које зовем жбунасти капут. Користе га иначе снајперисти али мени идеално да се камуфлирам. И залегао ја у траву поред врзине, стопио се са околином савршено. Пролази једно два сата како се не мичем. Наједном чујем ја нешто шушка. Ууу супер можда су срндаћи. Кад појави се човек са двоцевком. Узима радио станицу и каже овде нема ништа. Оћемо ли да се враћамо? Ја још не устајем и кажем ма ја сам овде, ниси сам! И устајем човек испусти станицу, разрогачи очи. Ја схватам да заправо он види врзину како устаје и говори. Брже скинем капу и човек каже иди бре до врага смал се не шлогирах...

Када сам радио уличну фотографију једна од комичних сцена је била када сам фоткао клинце како играју фудбалицу у центру Косјерића. Прилази мени неки дечак види се да је дошао из већег града. Чико јел ви нас сликате да би нас после киндаповали? Ја гледам, слушам и не верујем шта ми дете прича. Ма дете шта ти пада на памет? А он, ја ћу сад да одем до полиције да вас пријавим. А ја му кажем па није ти то паметно. А он мени па како? Па да хоћу да те киндапујем зар би сада причао са тобом о киндаповању. А мали се лупи по челу руком и каже јаооо тачно! И оде да игра фудбал...

Фотографишем неку зграду са широким објективом али видим није то то у кадру. И легнем ти ја на сред тротоара да би фотка баш била оно што хоћу одоздо. Само дотрчаше људи па повикаше јел вам добро, зови хитну. Ја скочих и рекох ма добро ми је људи фоткам зграду. Показујем фотоапарат. Видим са балкона неке две жене се крсте и врте главом. И онда кажем да сам ја лежећи фотограф ко и лежећи пандури. Како бре нисте знали да то постоји? И наравно насмејасмо се сви и разиђосмо. Добро сам прошао, могао сам завршити у лудници. А после неколико дана гледам како фотографи сликају у Паризу зграде и леже на путу, људи им не сметају, знају да је то фотографисање али где је свет а где смо ми?

Шетам ја једне зиме а оно поледило само тако. Носим фотоапарат и фоткам леденице. И таман пролазим поред зграде наше општине, само излетеше ноге. Падам ја ко светлица. Ударам коленима и лактом али фотоапарат држим десном у ваздуху високо. Та рефлексија почива на томе да су јефтиније облоге за угрувана колена него разбијен фотоапарат. Како сам пао тако сам истом брзином устао. Уместо да видим јесам ли поцепао панталоне или крварим ја се осврћем и зверам да ли је ко видео. Типична реакција која ме после насмејала али тек кад су колена уминула са боловима...

Било је разних догодовштина. У време аналогне фотографије сам фоткао свадбе. Тада је то био исплатив и цењен посао. Мој кум и ја треба да идемо негде у неко село. Шта да обујем? Какав је терен питам. Он каже ма опуштено. И долазимо нас два у патикама финим белим а пред нама следећа сцена. Ливада и блато, Даске стављене до шатре као стаза. Шатра на дну сва у шаши да не пири народу под ногама. Испод шатре каљуга само таква. Жнам само да сутрадан нисмо препознали патике Најк црта није се видела. Блатњаве патике, блатњаве панталоне, фото торба замазана. Констатација кума да је терен у опуштеној варијанти била је тачна али не за обућу и одећу него за весеље... 

Када идем да фотографишем у природи наравно да не могу бити тамо неколико сати и вратити се кући. То је планиран боравак у ком носиш шатор, храну и опрему за минимум три дана боравка. Ту је фотографисање заласка и изласка сунца. Па звездано небо јер у граду је превише уличног светла које омета савршене фотографије ноћног неба. У току дана мораш бити на доброј локацији како би фотографисао птице или друге животиње. Једном сам лежао у шатору 3 сата и чекао птице да слете на једну грану где обично долазе. Лежим тако у хладовини јер шаторче је било испод дебелог храста. Наједном се тргнем. Ух бре ја заспао. Мркли мрак! Ја сам одвалио једно осам сати спавања. Стигао умор а и опустила ме природа. Шта сад човек да ради у мрклој ноћи на врху брда опкољен шумом? Ајде фоткао сам небо али не могу то радити целе ноћи. А ноћ никако да прође. Наравно мреже нема да бар зевзечиш по интернету. Доказ да су птице долазиле на фоткање пронашао сам испред мене на качкету који се спао са главе док сам спавао. Посрале су се на њега. Мислим да је то било њихово мишљење о мојој озбиљности према послу а ја се надам ипак да је све то случајно...

Свадба мог пријатеља и договор је да  фоткам његову будућу супругу. И одвезу мене кући што би рекли на младиној страни. Објаснио им ја да блиц нећемо користити да би фотографије биле природне. И наравно користио сам природно светло које је непобедиво наспрам блицева. Дан сунчан, светла колико хоћеш. За неких пола сата све је било готово. Али долази фотограф са младожењине стране. Упада са асистентом  код младе као интервентна. Ја напољу сео у хлад а кроз прозор брале сјакти блиц ко да су дошли да варе ограду. Носе на телефону фотке поза како треба да се стане и само пичи благо чичи. Два сата шкљоцања и бљескања блицем. Оно што сам ја причао о природном светлу о лепоти спонтаних фотографија, онај баја је све то пустио низ воду очас посла. Каква бре уметност, каква природна светла, дај тај блиц па ожежи док се не ослепи. И ако немаш велики фотоапарат и ако то не сјакти ти ниси фотограф. Какав бре уметник без блица, па то је нека сека перса...

У време када се стављао филм у фотоапарат десило ми се да је апарат блокирао и није дао да се филм намота како бих ставио други. И мучим се ја да спасем фотке, трескам апарат, стискам дугмад али неће и неће да се намота. Каже мој другар а да отворим апарат и видим шта је? Ја му кажем па онда ће да се осветли филм и све пропаде. А он мени ладно па брзо отвори и затвори. Ја га гледам и видим да је озбиљан. Па брате мили зар мислиш да сам бржи од светлости? Он се згледа и само рече а дааа... 

Чини ми се да је била 1994.г. Снимали смо Чобанске дане. Мене ставе у гепек форда а врата гепека држали смо сталком за фотоапарат. И знам само да је у једном моменту сталак попусти и да сам био ноаутиран. Врата су ударила у објектив а онда ме је фотоапарат опалио по сред чела. Тада ми је севнуо онај унутрашњи блиц да сам све звезде видео у сред бела дана. Носио сам успомену на чобанијаду једно петнаест дана...

Када сам почео да фоткам свадбе код Сада Рамчевића научио сам да су сниматељи на нивоу кумова. Али нисам одмах то научио јер сам био са мојим кумом Елвисом прво на свадби. Дошли смо гладни са свадбе. Било нас срамота да питамо да прво једемо па радимо. Е кад сам пошао други пут са Садом он каже, ајмо ми прво да једемо и одма идемо у подрум где се сецка месо. Наједем ти се ја ко топ! Каже мени Садо их бре Иване, па прво се једе јер после нема шансе да се то стигне. Од тада сам се трудио да идем са Садом на весеља и фоткам, Елвис је волео на гладан стомак да ради.

У мотел Извору почетком деведесетих неки из Швајцарске правили весеље. Ја сам ишао са Садом да снимам камером а он је фотографисао. И кад је пао мркли мрак требао је да се испали ватромет. Измакоа сам се да бих снимио кадар где је требала да се запали огромна ракета. Ја до тада нисам видео већу у животу. И запалише они њу али нешто килаво кренуло. Ја све то гледам кроз објектив и видим да се светло приближава ка мени, ја склоним камеру са ока и имам шта да видим! Ракета не иде у вис, она кренула водоравно ка мени и све прави кругове. Ја преко терасе па у оно растиње а она замном. Решила ракета да ме убије и то ти је. Најгоре је то што сам око појаса имао огромне буџене батерије из Крушика. Није тад било батерија ко данас. Камера велика, батерије око струка ја мученик трчим ко да носим сандук пуног олова. Срећом ракета оде десно а ја лево. Враћам се на терасу и имам шта да видим. Сви се покривили од смеха. Њима смешно! Ја смал не погибех. После смо гледали видео. Сцена је као у ратним филмовима, бљескови, кадар се тресе од бежања ма шоу...

Ето то су нека сећања којих сам се данас присетио. Ако се сетим осталих сигурно ћу их написати за идућу причу...