Кроз пакао квази национализма...

Почетком деведесетих година и сам сам био увучен у национализам. Срећом није то дуго трајало јер сам брзо увидео какав је то свет и ко тим светом управља. Није то био национализам у ком си родољуб, сасвим пристојан грађанин Србије. То је био свет мржње, острашћености и верске затуцаности. Ми Срби смо свети народ а сви остали су олош и слуге ђавола. Тако се то у то време провлачило. И на моју несрећу био сам увучен у тај систем. Временом сам био све несрећнији са таквим ставовима. Још од малих ногу моје мисли су биле окренуте ка Богу. И та моја дечја вера заправо ме је извукла из тог пакла. Био сам сведок мржње и то неосноване. Сам сам заговарао ту мржњу несвесно не видећи да радим нешто противно Христовим учењима. Али такве моје говоре храбрило је и свештенство. Био сам убеђен како идем добрим путем али душа бивала је сваки дан све тужнија и тужнија, као да сам се гасио...

Када волиш Господа не можеш у исто време некога волети или мрзети. Исконски део мог бића волео је све а тренутни део бића сејао је тај неки национализам у ком заиста нема Бога. И свештенство све је више заговарало приче о Косову које мало по мало замењује Исуса Христа у проповедима. У једном моменту више сам волео Косово него самог Христа. Из дана у дан био сам све тужнији човек. Са једне стране заступаш мржњу која се вешто камуфлирала у праведност. А са друге стране из дана у дан оно исконско у теби говорило је да грешим. Хвала Богу па сам то једног дана пресекао. Дуго ми је требало времена да се опоравим од тог периода живота. Био сам духовно измрцварен човек. Као да сам имао на души хиљаде живих рана. У том опоравку сам се враћао оном исконском бићу и почео да га слушам. Од тада никада више нисам ни помислио на тај стари живот који је био заправо моја сигурна духовна смрт...

Национализам у Србији је идентичан као и код наших комшија из периода братства и јединства. Један је творац тог пројекта у ком само волиш себе а остале сматраш непријатељима. Интересантно је то посматрати са стране где видиш у каквим заблудама људи троше своје животно време. То вам је буквално једно те исто само што су другачије заставе и имена зликоваца. Па имамо усташе које ми као Срби мрзимо. Па имају четници које Хрвати мрзе. Па имамо балије које треба да мрзе и Срби и Хрвати, а муслимани и усташе и четнике. И тај зачарани круг функционише непрестано изнурујући све редом. У том хаосу страдају праведници, нормални свет који би да живи од свог рада и гледа своја посла. На жалост ту су и цркве као велики саучесници таквог зла. То је истина која боли али је истина. 

Осврнимо се на Црну Гору која гори у злу. Те храмови су Српски, те храмови су Црногорски. Нису! Сви су Божији. Али то нико не жели да призна. Када би сав верујући народ сматрао да је црква Божија а не неке државе никад се не би ни десиле поделе. У цркву би требало да се иде због спасења душе, покајања и праштања а не због тога што сам ја велики Србин. Ја сам само мали човек који покушава да душу спасе кроз Христа. И тако треба то посматрати. Некада сам носио са поносом крст да сви виде како сам ја тај неки верник - србенда. Касније схватам да сам крст носио хранећи своју сујету и гордост. Као такав верник нисам људима доносио мир и спокој већ немир и странпутицу. Данас ништа не носим. Немам ни крстић око врата, немам бројаницу око руке као неки накит. Не треба ми. Јер не спашава мене крст око врата ни бројаница око руке као нека амајлија. Ако у мени живи Господ шта ће ми било шта друго на телу? Срећом нисам толико застранио у том периоду, а да јесам сигурно би ми на руци био истетовиран крст или неки светац. Срећом нисам постао верски кловн...

Како се зло повећава тако се више слаби. Како зло долази до свог краја тако се у људима зло узаври па све постаје несносно. Јер ако у том злу ти сам не прекинеш своје зло на крају идеш путем који је знатно тежи да се вратиш у нормално стање. Они који успеју да у самом злу прекину зло у себи одмах се опораве од свега и постану духовно јачи. Тако то функционише драги моји. 

Жалостим се када видим како људи заваравају себе мислећи да се Бог може купити обредима и јавним хвалисањем како су верници. Па ови несрећници што пискарају амин на друштвеним мрежама мисле да је то берићетно по њих. Да ће са куцкањем амина задобити  Божији благослов. Као и ови што говоре да им је Косово душа не знају да се одричу Бога. Јер нема ништа прече од Господа ако верујеш и верник си. Душа је твоја и Бог ти је дао слободу где ћеш је приклонити. Због тога ме жалости колико је народ мучени слуђиван годинама. Тешко вама попови који саучествујете у слуђивању свој стада. Тешко свима онима који народ обмањују...

Наравно да се своја домовина воли. Али волите је на начин доброг домаћина који се стара о свом домаћинству и негује добре односе са комшијама. Наравно да се воли традиција и чува. Али чувајмо је као нормални људи који поштују и туђе. На жалост код нас је све накарадно. Ми би због своје традиције побрисали све друге. Ми би као домаћини своје земље само уважавали сами себе а остали који у њој живе морају како ми свирамо да играју. То тако не функционише нигде. Али о томе неки други пут.