Магловити осврти једног петка...

 Пала магла на сокаке па се куће извирују овог јутра у мојој улици. Пси лају а каравана нема на видику. Комшија певац Павароти успео је и овог јутра да ме пробуди око пет часова. Не знам зашто сам помислио на лонац. Прогноза времена обећава сунчано време али све зависи да ли ће неко склонити поклопац од магле над чаршијом...

Кренућу касније до у град не би ли случајно налетео на порцију разговора у пролазу. Све је ређе чаврљање и срдачно јављање. Као да смо  сви љути једни на друге па нам је мрско рећи добро јутро или добар дан. Не умемо више ни да глумимо срдачне поздраве. 

Прелећем преко наслова медија. Косово, таблице, полиција, хероји, издајници, страни плаћеници, добри Вучић - лош Ђилас. Класична дневна затупљивања су и даље на снази. Ту су љубитељи Несторовића а и они који нису. Битно је да имамо и даље исте глупе теме око којих ћемо да се препиремо. У међувремену пензионери су примили пет хиљада и девет стотина динара. Паре од малине полако се круне. Задовољни локални функционери седе и пију кафу за нове личне успехе. Не каже се више упала му кашика у мед него упао је у Вучићев СНС. Више нема потребе да се ради и води кампања. Само туриш Вучићев плакат и ето ти победе. 

Еколошки устанак прднуо у чабар. После Цетињске кризе устоличења стигла је тема о таблицама на Косову. Из напетости у напетост лако се забораве афере власти. Ко се још сећа Крушика? Шта би са Палмом? Шта би са итд, итд...

А време пичи и пичи. Пролазе дани у испразним темама док се губи осећај самог живота. Док сам радио монтирање видео снимака са дрона приметио сам једну ужасну сцену. Снимци које сам монтирао били су у распону од годину и нешто дана. Улице су празне! Нема људи да шетају. Понављао сам кадрове непрестано и загледао улице. Где су људи? Где несташе оне шетње? Ево и снимка па се загледајте у уличице и дворишта. 

Дошла су нам времена она сурова када људи више немају осећај за пажњу. Постали смо оне папиге у кавезу које не виде отворена врата од силног жала за слободом. Људе мењамо за кућне љубимце од којих стварамо дебиле. Понашамо се према животињама као да су наша деца. Животиње ће ускоро на улицу да траже своја права. Пас Џеки лајаће о слободи и тиранији газди. Браћо и другови пси! Овако више не може да се живи. Третирају нас као да смо идиоти. Облаче нас у одела поред нашег крзна. Бришу нам дупета кад серемо. Ови људи су постали превише напорни и за нас псе!