Налактила се ноћ на мој прозор. Вири кроз ролетне и чека да заспим. Иза ње поспани лампион отаљава ноћну смену расвете. У мојој глави марширају стихови заборављене песме. '' Када страшне буре запрете да разбију твој мали брод. Када речи штуре покушају да нађу изговор, једна рука тражи те и жели да ти да, додир нежности за бар милион година ''... Не знам одакле су се појавили ови стихови у мојим мислима. Некадашња Ју рок мисија и песма '' За милион година ''. Имам још увек малу сингл плочу. Можда је усамљени дечак на бициклу откључао ове речи. Тражио је погледом децу за игру а деце није било а игре на претек. Његова бујна машта данас није могла бити реализована у стварности...
Јутрос сам обавио рутинске обавезе. Продавница, намернице, формална климања главом пролазницима. Журио сам кући. Из неког разлога људи ме пуно замарају у последње време. Ретки су они који још у себи носе ону искру срдачности. Да ли сте приметили да је све мање оних разговора који нахране позитивом обе стране? Не сећам се када сам задњи пут срео некога а да ми је остао осмех на лицу до куће или барем неких десетак метара. Када се сретнеш са неким све се своди на констатације пропасти, тешког живота. Једне прилике ме пита човек шта си данас радио. Кажем, шетао сам ливадом и слушао зрикавце. Да сте само видели ту фацу. Човек мора да је помислио свашта нешто. Имам ја та повремена шетања по ливади где пустим мисли да се истрче где год хоће. Обично тада и не приметим никога. Једноставно се искључим од овог света. Ноге су саме научиле путиће па ме врате кући...
Неки дан сам слушао Полис бенд. Радио сам неку припрему за фотографију. Музика је шапутала таман да не ремети креативни процес. Мада је данас тешко уживати у музици без слушалица. Рецимо дешава ми се да слушам неку лагану ствар а онда се зачује комшијин певац, па онда заурлају пси из дворишта, па мало циркулар, па мало тримери. Схватио сам да су слушалице закон.
Јутрос ме је попреко погледао пропали политичар из бесних кола. Чујте пропали. Насмејах се сам себи. Да је пропали возао би распалог југа. Воле ти политичари да глуме бесне фаце. Али то код мене не пали јер то су више бесне глисте. Насмејао сам се прелазећи улицу. Видео сам пропалог човека који јури право у своју пропаст. Такви ликови тога нису свесни.
Ево у 21:58 часова хоћу да завршим овај текст. И уместо неког краја нек буду стихови '' За милион година ''.
'' Никад не бој се, с тобом неко је ко жели љубав да ти да, део свога топлог сна. Никад не бој се, љубав јача је, деца у нама знају све прави пут у нове сне ''...
