Лето на одласку плаче јесењим лишћем. Нестрпљиве јакне из ормара гурају се која ће прва изаћи напоље. Топла обућа нестрпљиво цупка. Само су гаће равнодушне према свему...
Јесењу дани нижу и сећања. Имају они тај неки чар успомена. Седиш и гледаш како лист скочи са гране и лети ослобођен од годишњег добра. Довољно је радио читаву сезону. Пржио се на сунцу, киснуо на киши, дрмусајући се на ветру. Пред последњи скок са гране колеге листови му вичу да пази на трње, боде се много. Циљај маховину! А кад лист падне на маховину склапа уморне очи утонувши у сан...
Јесен ме затиче у лутању. Изгубио сам мисли и тражим их по беспућу празног простора и времена. Покушавам да пронађем смисао свега али он се упорно игра са мном жмурке. Као да није довољно што је јесен сама по себи сетна ево и кише. А на киши плешу сенке прошлости. Изненада се појаве лица оних којих више нема. Флешбекови прошлости нижу се по сценарију јесени. Поново ради биоскоп вичу кишне капи пре него што се олупају о плочнике. У даљини шетају њих двоје стазом засутом златним лишћем кленова. То је било најомиљеније дрво моје покојне сестре Драгане. Укапирали сте да видим Звонка и Драгану како држећи се за руке безбрижно корачају у њиховом вечном свету. Нижу се сцене као слајдови. Ово је вече посвећено онима који су отишли. Срећом светлица је поцепала ноћ а прасак грома дисконектовао је моја сећања. Небо је схватило колико је тежак овај филм за мене...
У стварном свету јесен је исто тако лепа и тужна. Само су људи почели превремено да опадају са дрвета живота. Тужна лица, уплашени погледи, самотни кораци. Све су то свакодневни призори наших улица. Измамљени осемеси брзо прегоре као јефтине сијалице. У парку седи пар људи без икаквих речи и погледа. Омладина као да је негде кренула али у међувремену је изгубила мапу кретања па тумара тражећи орјентир. Компас свако има само нико им није показао како се користи.
Када дође јесен јабуке и крушке скачу у трупац по крововима. Ораси капљу по улици док их креје и гавранови брзо покупе. Пчеле сакупљају последње капи меда. Посао мора бити завршен. Враћам фотоапарат у торбу. Доста сам ловио јесење призоре. Одлазим кући да пренесем утиске које управо читате.
Иза мене кленови плачу ронећи лишће по трави...
