Ближи се пети октобар, дан победе над диктатором Милошевићем. Године беспоштедне борбе. Санкције, глад, сиромаштво, рат, смрт, бомбардовање, хапшења, пребијања, потказивања, притисци, претње, презир, шверц горива, цигарета, хране,крађа, полтронство, издаје...
То је неки кратки опис живота под Милошевићем. Деведесете су ми и данас језиве када их се сетим. Био сам један од активиста против режима. У мојој кући Бранко Ђица и ја смо тајно штампали новине против власти. Само ми знамо колико је било опасно допремити припрему за штампу. Није то била флеш меморија ко данас, то је био паус папир на ком је све одштампано. Изгубио сам младост у деведесетим. Покренуо сам радио који су ми угасили брзо само што сам пустио џинглове СПО-а. Вук Драшковић нам је одговорио просто: '' А шта ја ту могу ''. Оставио нас је као говна, ни реч да каже ни глас да се чује због гашења фреквенције. Имао сам мали предајник у кући. Емитовао рок музику и хтео да у догледно време од тога створим један озбиљан медиј. На жалост то се није могло остварити. Губио сам и посао, губио сам пријатеље, губио сам здравље. Али слобода ме је носила и чежња да изађем из септичке јаме.
Праћење где се крећем, са ким причам, кад долазим кући. Сваки божији дан је било тако. Касно ноћу никад се нисам враћао истим путем кући. Вребали су ме, вребао сам и ја њих. Ретко ко зна да сам руководио екипом људи која је била спремна да дејствује ако полиција крене на окупљени народ. Били су распоређени око тржног центра. Ретко ко је знао ко су. Само пар људи који су ме питали да ли могу да оснујем тим? Рекао сам под једним условом. Којим питају они? Да само ја знам имена људи и нико више. Пристали су и ако им није било право. Спречили смо да се склоне барикаде у Косјерићу. Хтели су да их склоне политичари из опозиције. Делић је фалио да екипа крене и самеље их. То је жива истина и постоје људи који су били ту. Да смо тада пали, да су тада барикаде склоњене не знам шта би било после. Знам само да су ми рекли људи из Београда и Чачка да Косјерић никако не сме пасти по цену свега. А било је веома тешко балансирати између бесних, пјаних и напаљених. Неки су правили Молотовљеве коктеле. Нису ни знали како се то прави. Да су их запалили одмах би планули приликом првог пламена. Срећом спречавали смо дејство будала. Неиспаваност нас је мрцварила. Али слобода нам није дала сан.
Свестан сам био ако запуцају на нас да ће више од половине да побегне. Зато смо морали да имамо ону другу половину која неће бежати. Наше дејство нису волели опозициони политичари. Посебно ДС. Они су били на ноте, фини са лакованим ципелицама. Њима је све сметало. Али су вазда чекали да други потуре своја леђа и да се ти склоне а они да наступе као победници. Тако је ДС и постигао свој циљ да се не лажемо. Знали смо да успех зависи од тога да потурени ликови из власти буду убеђени да не знамо ко су они. Било их је пуно у ДС-у али и у другим странкама. Касније су покушали да ми се освете тако што су хтели да ме избаце са Радио Косјерића. Ја дошао на радио на први дан слободе и кажу ко си ти? Када их тада нисам избацио кроз прозор никад нећу.
Дан победе. Све изгледа нестварно. Људи се смеју, певају, скачу, пију неку смрдару ракију. Слобода јеботе! Еј! Слобода маму вам јебем! Уморан и изнурен гледам како нашим заставама машу они који су изгубили. Ладно истакнути чланови СПС-а и Јул-а машу заставама ДС-а, СПО-а, Нове Србије, ДСС-а итд. Полазим кући. Еј где ћеш? Вичу моји саборци. Идем кући! Па што сад идеш кад је супер? Идем у пичку материну! Ма дај бре шта ти је? Шта, шта ми је? Па видите ли ко маше заставама јебем вас у уста? Ко??? Па нашим заставама машу они које смо победили. Еј бре! Нашу победу славе они који су изгубили. Па јебаће нам матер видећете!!! Отишао сам кући. Окупао се, обријао и спавао два дана.
Пролазиле су године а олош је почео да воли Коштуницу. Масовно обожавање. Прво су волели Слобу а пре Слобе Тита. После Коштунице заљубили су се у Тадића а сада су се венчали са Вучићем. Иста та маса вазда ће махати заставама победника и ако су се борили против њих до последњег даха. Чим изгубе они постану напрасно припадници победника.
А ја се сећам мојих другара од Шпека, Драгог и Слађе Јовановић, Зоће, Пеђе, Елвиса и других момака. Где смо данас? Нигде! Више се и не виђамо. А где сам ја данас? Ево ме поново у деведесетим. Опет немам посао. Опет беже од мене људи из страха да не буду виђени. И добијах претње смрћу, пребијањима. Увреде и обезвређивање. Која је разлика данас? Велика. У деведесетим смо смо држали заједно, правили чопор отпора. Сада сам сам самцијат. Чопора нема. Деведесетих су деца револуције победила. Паметна деца су побегла из Србије а ми глупа смо остали.
Не кајем се што сам се борио. Милошевић је био једно велико зло. Али кајем се што нисмо ове дебиле политичаре из опозиције прво ишамарали да се пуше па онда им рекли ајде сад правите власт. Враћање СПС-а у политички живот је био кретенизам. ДС је направио пуно дебилних потеза а можда и није. Највише потурених ликова из СПС-а било је у ДС-у. Роварили су на фињака. Убијен је и Ђинђић. Заправо СПС и Радикали никад нису ни изгубили. Они су се само преселили у друге таборе попут паразита.
Ето ово је моје сећање на те дане. И када ми нека боранија каже што се не бориш, најлакше је седети и паметовати, дође ми да им налупам једно 20 клемпи по ушима...
