Чаршијске препреке...

 

Живимо у  времену друштвених лажи. Више нема здравог расуђивања ни чувања вредности. Сада ако пишем о општем добру људи ми се подсмевају као да причам о научној фантастици. Све што пишем маса њих оспорава јер им се не свиђа мој став о томе. Онда прође неко време и испостави се да је моје писање било потпуно тачно и оправдано е тада нема никог да се бар извини на вређањима. И шта год писао и на крају то било потпуно тачно све иде по старом. Сере, нема појма, млатач, нерадник итд. Људи просте не желе да подрже оне који се боре за истину и ништа им не траже за узврат. Таква су времена где су добронамерници изложени вређању а покварењаци се дижу на пиједестал победника...

Варош Косјерића сам годинама фотографисао. Све те фотке сам објављивао и радио приче о једном животу наше свакодневнице. А онда су почели да ме прозивају на улици. Па смем ли ја да фоткам зграде, пролазнике. Па шта ја то фоткам и сл. Једног дана сам решио да никад више не фотографишем по Косјерићу. Моје фотографије је видео свет. Биле су и на Националној географији, биле су на бројним великим фото порталима. Увек је писало Косјерић. Хтео сам да представим наше мало место у најлепшем светлу. Али на крају сам у томе спречен од самих мештана. После сам радио фотографије у неким другим местима и добијао подршку од тог народа. 

Заиста ме не чуди што су многи побегли из ове општине. Људи овде не цене своје људе који нешто знају или раде. Овде ако се бавиш неким стварима увек будеш предмет оспоравања. Ако си уметник ти си лелмуд. Ако вежбаш нешто ти си докона будала. Ако идеш у природу и боравиш у њој кажу да си полудео. Па се сећам да смо покренули Аирсофт у Косјерићу па су нам се смејали сви редом. А сад после дужег времена исти ти се баве тиме и то је сад супер јер се они баве и наравно да је то нормално. Али ако Иван Стефановић то покрене то је буду Бог с'нама. 

Ја вам причам ово из мог искуства. Није ми намера да сад нешто себе дижем. Једноставно све ново у овој вароши изазива код људи неки отпор. На жалост мој клуб борилачких вештина просто није могао овде опстати. Просто си сметао приученим мајсторима и све су радили само да те осујете. А да је клуб опстао могло је два пута да се одржи светско првенство у борбама. Први пут је могло да се деси 1996.г. Чак је и Еуроспорт хтео то да преноси. На жалост осујећени смо. Исто сам имао сјајне шансе да оснујем Академију борилачких вештина уз подршку светских организација. Али и то је спречено. А могли смо имати у Косјерићу центар за Џудо, Карате, Теквондо, Кунг Фу, Савате и ММА. Замислите само какав би то колос био и ко би све долазио у ово место. Али није успело. Пречи су били локални фићфирићи...

Најжалије ми је што нисам имао подршку да Радио Косјерић постане заиста јак инфо центар. Имао сам намеру да радио буде институција и расадник креативаца. Али ту су политичари све упропастили. Али то је мучна тема које се ни бих сад дотицао...

Да је Косјерић подржавао своје креативце данас не би имали на власти разне медиокритете. Косјерић више нема ништа. Чак су и урбане кафане убијене. Култна места су изумрла. Чак су у КУД-ови обесмишљени. Убијене су и драмске секције. Чобанијада сведена на обичан вашар. Косјерић ево сад гради неко вештачко село звано етно. А нешто што се тако гради у пропалом месту верујте ми да није из добрих намера, има ту нешто више само за појединце који већ задовољно трљају своје ручице... 

А зашто сам ово писао ни ја сам немам појма. Можда чисто да се не заборави или да помогнем онима који би да оспоравају нешто а тренутно немају шта друго...