Фото: Иван Стефановић
Пале су тарабе, накривиле се качаре и вајати. Испуцале су зидине штала. Празне ливаде и зелена трава. Рђа нагриза виле наслоњене о суву шљиву. Мук завладао сеоским атаром. Нема више оне сеоске идиле где можеш видети краве како пасу на ливади. То је наша стварност драги моји читаоци...
Корачам ливадским путићем и гледам погрбљену стару бандеру. Врзина је покрива до пола. Јабуке падају на земљу. Пред очима ми се нижу ликови којих више нема и због којих је овај крај био некада тако жив. Посустали су и оџаци па се мало нагели као да загледају пале јабуке.
Нигде никог у дворишту. Пањ за цепање дрва спава дубоким сном. Њиве се претвориле у ливаде, одаје их тек по неки шаш што је преживео трулеж. Док стварност умире мени оживљавају сећања. Били су некада људи у овим огњиштима, стварали породице и планирали животе за своја поколења. Нешто их је у међувремену заскочило и све им порушило. Дворишта суморна и запуштена јер су преостали потомци постали уморни да их одржавају. Борба за голи живот не престаје. Од њиве не може да живи. Иди у град и ради неком газди за ситне новце. Имаћеш да поједеш, имаћеш за струју, телефон и по неку мајицу код Кинеза. Јебига! То ти је што ти је...
Док се спушташ у чаршију приметиш срећна лица удомљених чланова партије у државне јасле. Те јасле су ти временом измузле сопствену будућност. Себичне јасле са гомилом гладне страначке машинерије нису стварале ништа осим што су сисале живот држави. Твоје сеоско домаћинство прво је пало за циљеве гладних паразита. Док се твој отац пржио на сунцу окопавајући њиву, очеви паразита пресецали су будућност коју је твој отац градио испуцалим рукама. Сада си занемео. Стисла те немаштина. Немаш куд а ни где. Док ћутке ходаш по вароши око тебе се кикоћу страначки мезимци заштићени влашћу. Немаш коме да се пожалиш, немаш где да потражиш помоћ. Зато си постао тих и неприметан. Немаш снаге ни за бес ни за мир. Балансираш у својој беди док ти држава неумољиво шаље рачуне. Паразитска гомила све више је гладна. Живела Србија! Живели четници! Живели партизани! Косово је Србија! Не дамо светиње у Црној Гори! Не дамо бре нашу отаџбину!!! А иза тих парола крије се гомила паразита на државним јаслама. Неће се они борити за Косово ни за светиње. Мораш ти јер си гладан, бесан и све више надркан. Паразите не смеш да нападаш јер ћеш бити хапшен или ћеш остати без посла. Па троши бес на пароле '' НЕ ДАМО ''. А дао си јебено све!
Олош ти се подсмева. Знају да си немоћан. Дајеш последњи динар за срећку у трафици али добитка нема. Нема среће у лозовима које штампају деца паразита. Склањаш се у своја четири зида. Шалташ даљинцем тв канале. Планирао си да подигнеш палу ограду али никако да стигнеш. А истина је да те више боле курац за њом. Време брзо промиче а теби све стало. Почињеш да бледиш као људско биће...
Постали смо колективна жртва примитивних дебила који су испливали на површину и преплавили све вредности. Продај дупе, продај образ само да твоја гуза не страда. А страдаће не само твоја него свима нама који смо овде. То је проклета неминовност драги моји...
