Јесен је...
Киша тихо плаче као да се крије по олуцима. Последњи зелени листови спремају се за вечни скок на траву. У ваздуху се може опипати страх који тиња у људским срцима. Смрт као инквизиција куца на вратима домова. Са брежуљка на врху чаршије чују се звона наше цркве. Још неко је предао душу Богу. Птице навелико спремају зимницу. Креје уредно носе орахе у своја складишта. Пас луталица тражи удомљење обилазећи капије као активисти странки за време избора. Медији најављују поскупљења. Глад и смрт харају нашим животима. Они који неће бити гладни плашиће се смрти, они који ће бити гладни смрт им дође као опција спаса. Тешка времена пријатељу мој, ђаво их однео...
Изгладнела земља не може више да даје плодове. Оглодане кости државе немају ни грам меса на себи. Последње остатке стружу са костију паразити система. Јурили смо сопствени реп док су други пунили свој џеп. Истребили смо свако добро а тако нам сад треба у данима зла. Немаш кога више да привијеш на срце да ти буде мелем на отвореној рани. Добре смо отерали, саџгали и отровали само да би имали хлеба преко погаче. Изврнули смо моралне доктрине и прилагодили их својим слабостима. Похлепу смо легализовали лажима а поштење прогласили накарадним поривом. Добре људе прогласили смо олошем а највеће битанге изабрали да бране поштење.
А Црква наша? Ох то уточиште у име Божије заузели су фарисеји и трговци. Ено их сликају се са Варавом и Јудом. Ките их ордењем. '' Јер ће доћи време када неће подносити здраве науке, него ће сходно својим прохтевима накупити себи учитеље да им голицају уши, па ће одвратити уши од истине и окренуће се причама''. ( Апостол Павле - Друга посланица Тимотеју 4-3)...
Стисла јесен овог октобра. Ех да нам је још мало Михољског лета...
Телефони све ређе звоне а капију отвара само поштар да донесе рачуне. Негде у даљини чује се сирена санитета како запомаже. Ујутру ћеш на табли установити да ли се несрећних спасао. Затвори прозор и навуци завесе можда те неће наћи. Скини број са куће и окачи таблу да пас уједа. Можда ће само проћи поред тебе и зграбити комшију. Ох та несрећа баш је навалила ове године...
Апостол Павле написа Тимотеју: '' А ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Људи ће, наиме, бити саможиви, среброљубиви, хвалисави, охоли, хулници, родитељима непокорни, неблагодарни, безбожни, без љубави, непомирљиви, опадачи, неуздржљиви, сурови, без љубави према добру, издајници, напрасити, надувени, који више воле сласти него Бога, који имају обличје побожности, али су се одрекли њене силе; и ових се клони''.
Остају ове речи које ће неко лајковати или неће. Неко ће нешто рећи на основу свог сагледавања живота. Неки ће се једноставно спрдати. Шта год било оно што долази биће. То нико више не може променити. А шта то долази? Долази нам наш минули рад понашања према другима и себи. Да ли смо градили кућу на сред корита реке или на брду видећемо у будућим данима.
Сетио сам се Миланових стихова које ћу оставити за крај:
''У кругу ока испод нервозне коже мирно чека глад. Напукле снаге али гвозденог стиска вреба глад''!
