Када се родиш одрасташ у неком свом ограђеном простору. То је креветац са високом оградом над којом ти се извирују родитељи. То је твоја прва граница, прво двориште и зацртане линије. Прво корачање биће ти у дворишту и доћи ћеш до ограде. Очи ће ти загледати тај бескрајни свет ван њега. У одрастању сваким даном ће ти неко говорити да си њихов а да они тамо нису твоји. Они што нису твоји исто тако твог вршњака коригују наспрам себе. Кад стасате у младиће имаћете у себи црва мржње којег ћете убити или пустити да вам нагризе и последње безазлености младости...
Знаш некад пре сто година онај њихов је овог нашег. Маму ли им јебем! У школи имаш најбољег другара који је из табора оног њиховог. Имате исте погледе на свет. Волите исти спорт, заједно гледате женске и смејете се сличном хумору. Свакодневно вас родитељи и фамилија као муве зунзаре опомињу да се чувате један од другог јер сте оба од рђаве сорте. И поред тога што ви не видите један у другоме ништа рђаво већ напротив неко ће од вас два временом бити поражен. Један ће се препустити утицају а овај други схватиће да су ови његови били у праву. За кратко време наставићете традицију мржње. Нисте имали снаге да прекинете затуцаност свог наслеђа. Нисте то наслеђивано зло претворили у добро. Повили сте се утицају глупе масе...
Са друге стране једна породица је просто изумрла. Неко је купио њихову кућу и почео да је претвара онако како се то њима свиђа. Тада схваташ бесмисао свега. Тачне су Давидове речи у псалму: '' Дани су човекови као трава: цветају као цвет у пољу. Чим дуне ветар на њега, нестане, не памти га више ни место његово ''. У том дворишту једном су живели неки људи које су заменили сасвим неки други. Сав минули рад стао је у неколико тракторских приколица које су изручене на депонију. Довезен је нови намештај, прекречени су зидови, склоњена је клупа на којем су стари власници често кутили у дебелом хладу јабуке. Нови власници су нашли своје омиљено место за одмор. Једног дана једна историја је просто замењена другом. Ретки су тренуци сећања на те нестале људе.
Тарабе нам дају до знања да је то наша или њихова територија. Није довољно то да знаш како је неморално упасти у туђе. Ипак мора бодљикава жица јер ми немамо границе пристојности које би нас спречавале да не радимо глупе ствари. И онај комшија до тебе удаљен неких пет стотина метара налази се ван границе твог дворишта али и твоје државе. И њега из неког разлога мрзиш а и он тебе. А заправо сте потпуно истих карактерних особина. Нисте прекинули традицију наслеђа мржње јер некад давно онај њихов је овом нашем. Маму ли им јебем!
Ако си се заљубио у ону њихову а што то радиш? Па зар нису наше лепше? Најбоље је да се ти ожениш са нашом па макар је не волео. Иста прича чује се на обе стране. Не слушај своје срце него слушај мишљење већине. Немају само те њихове у нацији. Има тих њихових на све стране. Па бројни су примери. Па где нађе ову од оних са брда. Па знаш ли ти ко је њен прађед био? И тако ти се људи уплићу у твоја осећања као да су њихова. Ниси имао снагу да прекинеш то наслеђе затуцаности. Сада си као и они. Оженио си се наспрам мишљења табора. Жену не волиш а ни она тебе. Постао си наџак...
А једног дана ћеш умрети. Просто ћеш нестати. Сахраниће те, попити по коју ракију за твоју душу а заправо попиће је јер им се пије. Та ракија за душу покојника је само још једно лицемерје и ништа више. Након два сата више нико неће причати о теби. Неке ће ракија обузети и преусмерити на друге теме. Други ће се позабавити својим животима. Временом ћеш избледети из меморија...
Твоје путиће газиће неке друге ноге. Твој алат са којим си радио дираће неке друге руке. Све оно што си имао апсолутно ништа више не значи. Путујеш у други облик. Са собом носиш само своја дела. Да ли си био овакав или онакав све ће ти се само рећи у том тренутку. А понашао си се као да смрти више нема.
Можда ће једном нека два другара прекинути рђава наслеђа. Можда неће слушати да је пре ко зна кад онај њихов направио зло. Маму ли им јебем. Можда ће једном нека два бистра момка пружити руку један другом и прекинути наслеђе мржње. Тај прађед што начини зулум једном давно нек се носи у пичку материну више!
Можда ће једном неки млади људи бити виши од своје прошлости. Можда ће то бити Анђели Божији који ће прекинути зло наслеђе мржње. А прађед нек се тера у вражију матер више...
