Негде почетком деведесетих година или крајем прошлог века моја младост била је сасечена у старту. Задесиле су моју генерацију и генерације око нас бројне невоље. Рат, санкције, смрт, сиромаштво, дивљаштво, пребијања, хапшења итд. Све оно што смо сањали у тим годинама неко је склонио од нас и донео ратничке одоре уз там - там бубњеве. Идете да убијате оне које не познајете а и они ће покушати да вас убију и ако немају појма ко сте ви. Око нас брујале су песме које пре тога никад нисмо ни чули. Ој војводо Синђелићу, марширала краља Петра гарда. Са друге стране код оних које не познајемо лично певале су се сличне песме само са другим именима. Ратно хушачка машинерија радила је на свим странама. Знате они су нама ово и оно. Исто то са друге стране говори сличан лик само у другој војној шари да смо ми њима ово и оно и зато треба нас све побити.
Јебем ти живот помислих. Па ја сам само хтео да свирам гитару и освајам девојке, каква пушкетина, какви бре ратници јебем ли вас у уста жвалава! Шта ћу који курац у Босни, био сам једном и слушао Забрањено Пушење. Чуј, љубио сам једну девојку уз Црвену Јабуку. Па још се сећам стихова: '' Кад сат зазвони на кули, крај Бегове џамије. Ја сићу, сићу до Башче шатро шљиве да поберем. '' А била је то ноћ она тамна када звезде бивају много веће. Испод цркле сијалице лампиона седели смо на клупи и љубили се. '' И тада признаћу ти све, шапнут ријечи те, волим те ''. Проклето знам да са оне стране иза стене лежи са пушком моје генерације младић и пребира стихове: '' А када падне ноћ ја зовем у помоћ јер тебе нема ту ''. Он је у тој глувој ноћи певао Борину а ја Жерину. Па који курац ми овде тражимо? А око нас пси рата износе белу технику и трпају на приколице. Ми остасмо овде а они у велеградима добијају ордење и хвалоспеве. Матер вам свима џукелску...
Ево ме у двадесет и првом веку. Идуће године узимам педесету годину. Око мене поново урлају пси рата. Шкрипају зубима балавци који и не знају моју причу коју вам написах. Они би да кољу, бију, пале. Они би да ме поново облаче и мобилишу. Ма море мр'ш у пизду материну балаву. Опет се ускуропецали политички смрадови. Опет им одговарају мржње и ратови. Сваки пут кад осете да им се ближи политички крај они направе рат. А ми? Па ми смо највећи идиоти који пристајемо на њихове игре. Требали смо сви оних година да окренемо цеви на своје псе рата , сада би можда старили у оствареним сновима пропале младости. Нисмо то урадили. Нечег смо се плашили, нешто нас је сјебало у главе сатарене па смо упали у њихове игре и истребили се међусобно. Данас смо нико и ништа. Само бројеви и робови који раде за газде и рачуне. Смежураних фаца уз јефтину крџу тргнемо ракију и серемо о прошлим временима као да су славна. Нису! То су времена срамоте када смо дозволили да нас увуку највеће хуље у сукобе...
Можда би све било другачије да сам ја неко. Али нећу вам то ја причати него песма од легендарних Индекса...
Да сам ја нетко позвао бих све дјечаке, дао бих им играчке и пустио да се цијели дан играју и јуре. Радили би дивне ствари, прекратки би били дани, вољели би своје школе ђаци. Да сам ја нетко...
Свим мајкама бих избрисао боре учинио да очеви их воле, давну љубав да им врате и да мирно живе у своје сате. Да сам ја нетко!
Не би, не би људи живот проклињали, све би руже жени поклањали. Како би се живјело и како би се вољело и како би добро било. Да сам ја нетко...
