Питају ме клинци како смо ми некад живели без интернета? Ја им кажем ајде седите ђецо да вам чика Иван објасни како је то било некад...
Лако је вама, имате мобилни, шкљоцнете фотку и одмах објавите на друштвеним мрежама. А ми јадни нисмо то имали. Крвав је био наш селфи у тим временима. Био је то рат селфиста аналогног доба. Баба Меланија имала свог личног фотографа. Баба имала пара ко Рок Фелер. Слика се баба у парку и фотограф отрчи до фото радње и развије филм. Онда преда једно десетак фотки агенцији за показивање фотографија. Десет људи се растрчи по вароши и на кога год наиђу показују фотографију баба Меланије у парку. А баба Милева није имала новца ко Меланија. Она је морала лично да иде и показује фотографију по атару.
Ми смо као клинци качили наше слике по бандерама, излозима, лепили кријући народу на леђа наше фотографије. Јебига, сналазили се како знамо и умемо. Па смо убацивали у сандучад за пошту по зградама. Туриш фотку а позади испишеш #провод, #другарство, #лудило...
Кад је крсна слава е тад је било крваво. Родитељи фоткали астал са чашама, салветама, колачем, вином. Спадали смо с ногу мученици да оптрчимо по граду да виде сви фотографије. Трчим и вичем господине, господине, погледајте селфи! А он исколачио очи па сад ми показа неки малац. Знао сам, Славко био бржи, убиће ме кева од батина ако чује.
Друштвене мреже у том добу биле су тако што се закаже у биоскопу велики народни скуп. Па онда се пуштају слајдови наших селфија. Продавале се кокице, гледале се фотографије са слава, испраћаја. Па онда гледамо петнаест минута ноге на плажи, кучад у креветима, мачке на асталима, кревељења пијаних момака, гологузу женскадију. Сећам се седимо ми тако а неки деда Станоје вели: '' Милисаве, јел оно твоја ћерка? Јесте каже он. Куку наопако што показује онај цртеж на дупету? Јебига, нису старији знали за тетоваже. Најгоре нам је било гледати селфије мале деце. Е сат времена су нас давили. Те беба плаче, купа се, цуцла, усрала се, седи, проходала, са бабом, са дедом, са мамом, са тетком.
Али! Били смо сви у кондицији. Требало је сваки дан показивати толико селфија. Али срећом нису пре били толики манијаци као ви данас. Па ми би поцркали да смо толико сликали селфије...
И клинци наравно не верују мојој причи. Наравно слагао сам. Заправо ово је прича о данашњици наспрам некадашњих времена где селфи није ни постојао.
Никог није било брига за сликама. Била су честа дружења, проводи и лудорије. Шта има да се сликамо кад већ сутра имамо нову журезу. Имали смо испуњене животе без нарцисоидности. Данас смо превише нарцисоидни јер се намештамо пред телефоном, гледамо неки угао и качимо да виде сви. Умислили смо да је фејсбук неки наш мали ријалити. Видите мој живот. Ево имам да једем. Ево лепа сам. Види какав сам фрајер. Храбар сам. Паметан сам итд.
Некада то уопште није било битно. Чинили смо живот сасвим нормално. Суочавали смо се са живим људима. Када је неко тужан били смо поред њега, нисмо му слали тужне смајлиће порукама. Нисмо лајковали успехе наших другара, били смо уз њих и бодрили их. Наше расправе биле су очи у очи. Данас се свађамо са неким из пизде материне око неважних ствари. Имали смо стваран живот. Пунили смо улице и кафане. Љубили смо девојке нашим уснама а не смајлићима који цмачу у поруци. Играли смо фудбала и радовали се и кад победимо а и кад изгубимо. Играли смо не због резултата већ због игре и дружења. Нисмо знали за кладионице. Играли смо се рата и жмурке. У тим нашим ратовима свађе није било, а на жмуркама тражили смо једни друге.
Јебо ти ово данашње време...
