Добри људи путују. Док живе са нама својим корацима свештају улице анђеоским прахом. Ретко ко то примети све док једног дана Бог не позове да се кући врате...
Снег пада овог уторка на голишаве гране јабуке а мени се врзмају стихови Бајагини песме Римљани. Отишао је још један лаф у срцу из Косјерића. Нећемо се више сретати на улицама нити ће ми испричати виц да ме насмеје. Док сам се враћао кући тиштала је туга у срцу. Нисам се надао да ћу те срести на огласној табли погледом. Где је виц пријатељу мој? Где су они твоји кораци овим уличицама наше вароши? Зар последњи наш сусрет да буде ту код огласне табле где неки папир саопштава да си преминула. А напољу нека суморна сезона лоших вести...
'' Полазим тешка корака, срцем тугујем испод облака. Очи ти не показујем, видим, не гледам, само осећам. Одлазим мокром улицом, дане протекле бришем гумицом. Трудим се да се не сећам кад заборавим, лакше подносим '' ( Бајага - Римљани )...
Отишао је лаф у срцу Љиља Ђурић. И цедим речи из срца. Суво је драга моја Љиљо. Ова небеска евакуација добрих људи је сурова да више немам снаге ни речи писати последње поздраве који ће остати као сведоци о незнаним јунацима нашег доба. И све је мање Римљана а све више варвара каже Бајага у песми која ме прати од те тужене вести да си отишла. Све је мање добрих људи а све је више ходајућих празнина. Како који добар човек нестаје као да ми неко краде пејзаже којима се могу дивити. И ти си Љиљо део те лепоте који ће остати у сећању.
Сада ћеш горе изнад облака шетати рајским уличицама. Бићеш са ведрима окружена. А ми доле имаћемо сећања на тебе.
Ово је мој последњи поздрав драги мој пријатељу, лафе у срцу.
Твој пријатељ Иван...
