Не памтим много прошлост. Некако сам као дете вазда био усмерен ка ономе што се још није десило. Увек сам покушавао да пронађем рупу у процепу времена и вирнем. Свет сам посматрао очима детета и данас га тако посматрам. Упорно сам чувао тог дечака који је одрастао у човека са сновима. У обрисима сеђања памтим приче о мојим бабама и дедама. Знам само да су бака Борика очева мајка и бака Станимирка мајчина мајка прошле голготу живота. Борка је остала без супруга Уроша ког су убили комунисти само што није хтео да буде члан партије. Човек који је прошао глоготу Албаније као младић на крају бива убијен од политичких скотова. Други деда Драгојло бива покупљен са њиве. Швабе заишле и купиле редом народ на стрељање. Водили их на Букове. Сто за једног. Партизани убију немца на мотору. Оставе га крај пута. Немци пронађу убијеног и убију сто наших. Партизанска тактика идиотизма. Обе баке морале су да подижу децу. Обе по петоро деце. Гајиле су их са муком.
Сиромаштво те мале деце којима је хлеб био често машта да га једу очврсло је њихове животе али и урезало дубоко у себи ожиљке. Време је текло у братству и јединству Југославије. Временом су та порасла деца нестајала са животне сцене. Мој отац умро је у Београду у болници. Можда је имао шансе да је тада радио један једини скенер. Покојни ујак Владимир био је веома утицајан човек па је успео да из Лондона довезе једног врсног хирурга. Али џаба, држава нам почела да се распада. Скенер покварен, доктор немоћан да мапира где је угрушак у мозгу. Отац је и поред херојске борбе морао да свира крај утакмице. Био сам тада дечкић који је први пут видео смрт у лице. Морао сам да из нејачи пређем у борца за своју породицу. Мајка болесна, тада је имала великих проблема са ногама и користила је штаке. Сестра није имала посао. У временима инфлације дођем да заменим паре у банци. Испред мене стоје људи и ваде гомиле новца а ја клинац ко клинац кријем шаку јада и срамота ме. У мојој глави је то изгледало све страшно. Како ћу ја да покажем оном човеку на шалтеру неколико новчаница а сви око мене имају прегршт? Временом сам научио да је то богатство највеће зло које ни данас дању не могу да пригрлим...
Хтео сам да мењам свет. Од малих ногу моји погледи досежу неке просторе за које сам касније схватио да ретко ко други види. Морао сам да се прилагодим окружењу јер би ме сматрало да нисам у винкли. Можда би ме живот мање болео да нисам од малих ногу имао те погледе љубави, давања и несебичлука. Често пута био сам изигран. Никад се нисам жалостио ако нешто изгубим на превару. Највише ме погађала чињеница да људи чине зло због ствари које рђају, кваре се и пропадају. Људи мењају живе људе зарад мртвих ствари. У школи сам био на леру. Оно што ме је занимало учио сам сагледавањем професора очас посла. Оно што ме није занимало учио сам довољно. Маштао сам да будем Кунг Фу учитељ и да се тим бавим цео живот. Једно време то сам и радио али поново су ту завидни и сујетни који ће се максимално потрудити да то више не радим. Успели су...
У политици сам хтео да помогнем да се гради неки бољи живот. У политику сам ушао ненормално наивно. Бог ме је пустио да боравим у политичким водама неко време. Нагледао сам се свега и свачега. На крају сам пресекао и заувек напустио страначке будалаштине. Ми не умемо да водимо политику одговорних људи. Ми смо политику схватили као прилику за личне успехе. Таква политика произвела је данашње стање у Србији. Функција у државним органима мора да буде одговорна а да и то буде увек мора постојати нека институција којој политика никад не сме ни прићи. Таква институција би контролисала све политичаре на одговорним местима и санкционисала их. Али ми то немамо и никада нећемо имати јер нам је политика сјајна прилика да се заради, да се влада и да се храни егоизам. Ми смо народ који уопште не схвата шта је одговорност...
Године су пролазиле, људи су нестајали, животи су постајали све празнији. Где сам данас после свега?
Ја сам као полупана ваза коју поново лепиш део по део. Смрт ме је унаказила. Пре тога политика обезвредила одузевши ми посао. Креативци су побегли или помрли па немам са ким ни да поделим идеје. Ја сам ти као бродоломник који се спасао на острву које има један кокос и малу барицу кишнице. Око мене су ајкуле које круже да ме поједу. Или ћу ја њих почети да ловим или ће оне мене уловити, мртва је трка...
У животу сам пуно тога желео да остварим. Све што радим, радим из љубави и осећања. Постао сам Кунг Фу мајстор али пошто живим у Србији од тога не може да се живи али ни да радиш на миру од гомиле кретена. Радио сам на радију. Ту сам се остварио до максимума. Прве ауторске емисије сам донео на тај медиј. Био сам и директор и главни и одговорни уредник. На крају радио су угасили политичари. Бавио сам се и музиком. Имам неколико снимљених песама. Свирао гитару, писао стихове, компоновао. Смрт је убила музику у мени. Од малих ногу носим фотоапарат. Кад ме питају кад си почео да се бавиш фотографијом не умем да им одговорим. Јеботе па ја сам се скоро родио са тим, живим фотографију цео живот. Моје фотографије биле су и на Националној Географији и другим светским сајтовима али у Косјерићу вазда ћу бити незналица и аматерчић који носа фотоапарат. Био сам три деценије голубар и чак председник удружења голубара. На жалост голубовима се више не бавим из финансијских разлога. Свашта сам у животу пробао. Прочитао књига и књига од којих се и данас не раздвајам. Покушавао сам да не правим другима штету. У тим покушајима имао сам грешака и не стидим се тога. Није ми проблем да опростим али и да тражим опроштај...
Косјерић је мој град у ком живим и даље. Косјерић је моје место голготе у ком ћеш увек страдати на разне начине. То је моје чистилиште које ми је сурови пријатељ. Јер када сам било шта хтео да градим упорно су ми то рушили. Ослобађали су ме материјалног и гурали ка духовним пределима. И ја сам због тога веома захвалан. Да није било тих који су увек све што радим то омаловажавали, можда бих имао данас све али не и себе као човека.
И на крају вратићу се на почетак приче. Шта се то променило од гологоте мојих бака па до данас? Ништа! И даље политика уништава поштен свет. Идеали се упорно сукобе увлачећи све нас у њихов рат. И даље смо сви ми жељни нормалног живота између идеалиста политике. Са једне стране нас вуку комунисти са друге четници. Ништа се није променило само су они мутирали у савременом добу. Мржња је свеприсутна. Људи се мрзе у религији и деле се на вере а један бог је у питању. Нико не схвата да греши, сви мисле да држе праву страну а заправо су сви прешли на ону тамну.
Од мојих баба које су се мучиле да преживе сурови живот ништа се није променио. И даље све иде килаво, и даље ломиш кичму за основне потребе, и даље владају хуље светом. Никад више полтрона, хијена, разбојника и лопова. Свет је још мало потпуно створио пакао на земљи пригрливши тамну страну.
Немам појма зашто сам ово данас писао. Можда ће неком бити интересантно....
