Јуче сам свечано завршио једну фотографију за продају. Када би ме неки светски дизајнери питали како сте радили ову фотографију били би мало збуњени..
Зашто ћу вам испричати ову причу? Па зато што је фотографија већ нашла купце раном зором. Није то некаква зарада али прија видети. Креативни процес зависи од расположења. Многи уметници имају свој студио који је изолован од спољних утицаја. Имају сјајне услове за рад и креирање. Али код мене је то све другачије...
Моје креације задњих годину дана су под притисцима проблема. Доживиш два смртна случаја у породици. Финансијски се патосираш. Треба набавити огрев, платити рачуне итд. Све то 24 сата вија изнад тебе и неда ти мира. И поред свега у мојој глави провири процеп стваралаштва. Сине у глави идеја и ја је по цео дан динстам. Јуче ујутру сечем дрва моторном тестером. Нацепам и унесем. Онда се латим акрилних боја да правим позадину за једну фотографију. Када то урадим оставим да се осуше боје. Тркнем до продавнице да уземем намерница за кућу. Уједно припремам ручак да мајку одменим. Кад то обавим постављам сцену за фоткање. Ту су позиције светла које ће да одраде кључне контуре оног што фотографишем. Проверим пар пута кроз објектив и све оставим да стоји. Хајде да орибам купатило. Трљам плочице а уједно миксам у глави комбинацију светла и боја за фоткање. Негде увече следи фотографисање. Обично опалим једно педесетак фотографија са одређеним варијацијама. Када је све готово пали се рачунар и креће обрађивање у фотошопу. Посвети се пажња свакој боји, контрастима јер све моје фотографије су у RAW формату ( дигитални негатив ). Када се провери сваки детаљ е онда сачуваш све и конвертујеш фотографију. После иде отпремање фотке на сајтове за продају. Куцаш описе, кључне речи и посао је завршен...
Ову фотографију сам урадио случајно. После стругања дрва моторном тестером шаке су ми биле баш уморне. И док сам наносио акрилне боје на папир видео сам колико је шака умазана. Хеј! Зашто не бих то фотографисао. И пошто је Никон био на сталку а и жичани окидач. Уздао сам се у његово фокусирање. Бум! Фотка урађена. И она је на продаји...
Волео бих ја да имам свој велики студио какав имају светске фаце у фотографији. Пет рефлектора чија је једна сијалица ко просечна плата у Србији. Ја користим све што сија од лед сијалице до свеће за стварање ефеката. Наравно да је оном лику што има врхунску сијалицу за студио све лакше. Ја то морам да постигнем тако што се довијам ситуацији.Он купи сто који може да склапа и воза ја сам мој својим рукама направио.
Живот у Србији је горак за све нас који се бавимо креативним стварима. Околина то подцењује јер је заостала много деценија. Бићеш докона будала која се млати са фотоапаратом. '' Ма пусти будалу, глупира се са фотоапаратом уместо да је нашао посао негде ''. То су чести коментари који допру до мојих ушију. Јер глупо је да ниси у клишеу. Шта се сад ти издвајаш од других? Буди као сви остали, снови су за доконе будале.
Околина ме одавно више не занима. Посебно Косјерић који никад није ценио своје креативце. Окренуо сам се читавом свету. Да ли ћу успети то не знам.Да ли уживам у стварању? Наравно и то сигурно знам. Све остало ће доћи на своје место временом. А време нисам трошио на чаршијски клише. Хватао сам снове и маштарије које се могу видети на фотографијама широм света...
