Једном ће ти шапнути на уво да је крај близу. Чућеш то као хук ветра, као скакутања врапца по окну прозора. Нећеш видети шаптача, нећеш му осетити ни дах, ни мирис а просто ћеш знати ко је то...
Схватићеш да је мало времена а ипак таман да у смирености завршиш све оно што је битно за крај. Уронићеш у оно што си увек био све време живота. Гласници стрпљиво одлажу последње речи на папиру као аманет и наду да ће глас разума допрети до што више глава. Одложићеш најомиљенију оловку или налив перо. Затворићеш странице свеске и ставити поред сата и ако те више време не занима. Свестан си да идеш у вечност...
'' Једино смрт не чекам више. Схватио сам је. Она стиже, на неком перону сутрашњице. Већ је чујем. '' - Бранислав Вукотић
После дужег времена неко је позвонио на моја врата. Да није поштар? Немогуће! Сви рачуни су стигли. Отварам врата а оно син Бана Вукотића. Пружа ми последњу Банетову књигу '' Када ме не буде било ''. Био сам ганут уједно и срећан да сам у групи важних људи који треба да имају последње Банетове мисли...
Банетови стихови су на један савршен начин оставили траг опраштања од живота. Човек који је знао да ће умрети није изгубио време на јадиковке. Он је погледао смрт у лице хладно. Чак сам убеђен да је саопштио косачу да сачека да заврши последње мисли. Косач је седео у ходнику ћутке...
'' Када ме не буде било, свет више неће скидати горчину са мојих усана. Због тог укуса, драго ми је што ме једном неће бити. '' Б.В.
А свет никад пакоснији, никад заједљивији посебно на врсту људи као што је био Бане. Данашњи свет је у ропцу. То је рањена звер која је најопаснија у том стадијуму. Данашњи свет бесан је на сваког разумног човека. Свет је постао тамна рупетина која никако не може да утоли глад. Горчине је превише на овом свету...
'' Када ме не буде било, ваљда ће неко негде читати моје песме. И питаће се какав је заиста човек био песник што је смисао свој стиховима описивао. '' - Б.В.
Драги мој Бане ево данас читао сам твоје песме. Понедељак хладни шиба леденим ветром а ја седим у топлини собе упијајући твоје речи. Сада те више нема али си некако још увек ту. Читам и као да се надвирујеш да би видео какве су ми реакције. Што би клинци рекли за нешто добро '' развалио си ''...
Прошетао сам једним временом упијајући речи Банетових мисли. Била су то времена препуна надања у неко боље сутра. Било је људи који су следили своје снове без обзира колико их саплитали кромањонци у финим оделима. Сањали смо о неком животу стварајући предивне песме, глумећи незаборавне улоге, свирајући сентименталне песме, размењивали прегршт паметних речи на улици. И на једном све је стало. Задесило се неко глуво време где нико више никог не слуша. Као да је Бог започео евакуацију свог особља на овој планети. Склања их пред надолазећи пакао. Такав је осећај у мени...
Свакоме ко је жељан топлине, надахнућа, мудрости, храбрости и опраштања топло препоручујем да некако се домогне ове предивне књиге коју нам је оставио за крај Бранислав Вукотић.
'' Без мене овај свет ће изгубити шансу да стигне у друге светове, где су деца сви, где се сви воле, где нема лажи, само доброта. '' - Б.В
