Рођен сам у Југославији у граду који је био Титов. Био је март далеке 1972.г. Мој отац родом од Ваљевске стране у то време сматран је дошљаком. Сећам се као мали да је то било нешто увредљиво и да сам лично то доживљавао. Још тада било је дискриминације људи. Дошљак, дошљаци који су основали породицу и стварали живот. Увек неке препреке, увек нека устручавања према дошљацима. Као да смо били сиротани међу господом од богатих. У школи и ако смо сви носили плаве кецеље због једнакости нисмо сви били једнаки. Пандурска деца, деца директора и функционера била су увек повлашћенија од нас осталих...
Детињство памтим као дете вољено од својих родитеља. Никада ни моја сестра ни ја нисмо доживели да нешто немамо. Али пажња и васпитање које су нам родитељи даривали више нас је коштало него што нам је било од користи. Сурови свет никада није волео увиђајне људе а деца увек буду на мети насиља. Срећом отац ми је једном рекао када су ме претукли да се морам бранити. Ако те неко удари, врати му из све снаге. Тада сам почео да тренирам борилачке вештине.
Када сам обукао кимоно и почео да вежбам у оближњој ливади, неке бабе су почеле да причају како је онај мали Божов у некој секти. Мало по мало ето мене проглашеним за суботара и ако нисам имао појма шта то значи. Мада је било најлуђе чути да нешто гатам. Бабе гледале како радим Таи Чи вежбе и мислиле да нешто врачам.
Какве сам само имао проблеме са нацистима Србије. Пошто сам тренирао у Загребу наше србенде патриЈоте су сматрале да сам усташа. Свим силама су се трудили да ми униште школу Кунг Фуа. Слобина власт је преко министарства за спорт и успела да ми затвори клуб. То је био велики успех затворити усташки клуб у Србији. Било је пуно проблема од разних дебила који су до јуче били велики љубитељи братства и јединства да би се преко ноћи пронашли као велики Срби. Гологота коју сам прошао скупо ме је коштала.
Временом сам постао секташ - суботар и усташа који трује нашу децу. Касније ћу наилазити на друге препреке које су ми из неких разлога увек приређивали моји суграђани из Косјерића.
Када сам почео да радим на Радио Косјерићу био сам подцењиван и исмеван из тих неких кулоара. Али моје емисије су постале слушане а то их је све више болело. Па зар да нам у Косјерићу напредује онај дошљак?
Те приче и бљувотине постале су хоби одређеним људима из ове чаршије. А ја сам временом ојачао и постао отпоран на све те отровне приче. Све што сам покретао било је сурово уништавано. Сметао сам свима јер нико ме никад није могао купити. Мени је свеједно да ли имам или немам. Ако имам то је поштено ако немам па шта се ту може али нећу због тога да будем непоштен. Усађено васпитање у мени је пружало отпор према свакој лошој појави у друштву.
Дошљак у овој чаршији уписан је као најмлађи мајстор борилачих вештина. Није био неки пуки каратиста са црним појасем. Дошљак је уписан у светску породицу мајстора и поседује привилиегију да друге прогласи мајсторима. Дошљак је успео да пуно младих људи усмери ка добрим водама. Успео је пуно њих да склони са пута наркоманије, криминала. Данас су то људи са школама и децом. Данас су ти људи понос овог дошљака. Али то нико никада није приметио, сви су сматрали да сам секташ. Нико никад није помислио одакле то да је Иван Стефановић секташ? Е па драги моји бабе су из свог незнања основ ваших тврдњи...
У политици сам брза схватио ко је ко и ко је шта и да ја ту више немам шта да тражим. Тај период мог живота је велика грешка али и добра школа за даље. Отргао сам се из чељусти странчарења. У једном периоду мог ангажовања у политици претворио сам се у све оно што никад нисам волео бити. Био сам арогантан, сујетан, его је растао из дана у дан. Почео сам да се понашам класично страначки. Видео само оно што ја желим и што верујем да је тако. Када сам скинуо са очију страначке наочари угледао сам стваран свет око себе. Али ни тамо нисам био подобан. Волео сам принцпипе поштења а то никако неће одговарати једној партији која само гледа корист. Једног дана сам се напрасно уморио од свега и заувек напустио политику. Отрован једноумљем данима сам се опорављао. Дуго времена ми је требало да се вратим у оног природног себе.
Моји текстови на Мислионику изазвали су велике проблеме свакој власти. Воли те свака опозиција све док не дођу на власт. А критиковати лоше појаве у друштву данас је ризично јер народ уопште више не занима јавно добро нити опште добро. Данас узбуњивачи страдају сами јер маса људи нема ни мало одговорности према својој држави. Вест да је неки политичар опљачкао државу не сматра се скандалозном. Није страшно ако политичар краде државу, страшно је ако му је жена Хрватица. Све смо побркали и такви су нам сад животи...
И када чујем о себи као човеку који има неки проблем у глави слатко се насмејем. Сетим се оних бакица са почетка приче. Ех бакутанери какво сте ми срање направиле за цео живот. Шта год радио то неће ваљати јер сам ја лик који по неком аутоматизму ништа не ваља.
Када сам боравио по шумама и фоткао природу сви су ме подцењивали. Сада не можеш исте те да истераш из шуме јер је то ин у супер. Шта год сам радио није ваљало али после мене ко год други то да ради буде фантазија.
И на крају испричаћу вам једну причу. Мислионик је моје ауторско име које сам спонтано смислио. Име Мислионик је постало познато и блог је био једно време изузетно читан. И данас је али не тог интезитета. Један лик направи сајт са именом '' Мислионик ''. Украде моју идеју и понуди ми да радим за њега. Што је најгоре тај лик је из Косјерића. Ја у животу нисам добио тако безобразну и непристојну понуду. Тада сам схватио да су људи постали предатори који просто не презају ни од чега. Мој блог је опстао и ако ја више не пишем као некад. Преморен сам од рвања са разним кретенима. Највише сам се уморио од прича глувима који једноставно више ништа не капирају. А на крају бориш се за опште добро свих а они те прогласе лошим човеком који има неки проблем у глави...
Свима вам желим свако добро ма шта ви мислили о мени...
