Моје интересовање за лековито биље можда је пробуђено видевши бака Станимирке кантарион окачен у хладу. Хајдучка трава мирисала је лети њишући се на жици. Бака ми је рекла да су хајдуци превијали ране овом травком. У машти једног дечака видео сам јунаке из прича како привијају ову травку на јуначке ране. Хтео сам и ја да имам Хајдучку траву. Стицајем околности у Загребу сам случајно упознао Драга Плечка који је на једном скупу причао о лековитом биљу. То је био окидач који ме је усмерио на пут учења. Библиотека моја насушна у Косјерићу имале је тих неких књига о биљкама које сам данима преписивао у своје свеске. У једном моменту покојни поштар Рајко спао је с ногу доносећи ми наручене књиге. Јован Туцаков, Пелагић, Џејмс Ђук, Ричард Вилфорт итд.
Док су моји вршњаци базали лети по базену, вијали по улицама, ја сам био у тишини неке ливаде. Око мене зује пчеле а ветрић повремено освежи врело лице од сунца. Ходао сам полако као да се прикрадам. Брао сам сваку биљку са поштовањем пазећи да јој не повредим корен. У неким моментима потпуно предан околини имао сам утисак да ми природа шапуће. Ако будем довољно спокојан и отвореног ума можда ћу сасвим јасно разумети говор природе. Била су то времена када дођеш кући освежен и прочишћен. Ум ти је оштрији и бистрији. И често сам бежао у природу тражећи њену лековитост коју несебично пружа сваком човеку.
Правио сам одређене комбинације лековитог биља и поклањао пријатељима који су имали проблем са варењем и неким другим мањим проблемима. Били су презадовољни деловањем. Њима било лепо а мени исто јер сам уживао да другима помогнем. А онда су се наравно као и у свакој причи надвили црни облаци. Кренули су чопори алапача. Сад сам постао гатар. Не само ја, него сви ми у кући. Бајамо нешто људима. И тако постадох вам ја гатар. Почеше неки људи да ме избегавају. У то време младог човека то баш погоди и разочара. Прекинуо сам да делим људима чајеве. Што је најгоре прекинуо сам да скупљам лековито биље. Млад човек не уме да се носи са изазовима и често дигне руке од онога што му је врлина.
Дуго година нисам ишао да берем лековито биље. Повремено наберем неке основне попут Кантариона, Хајдучице и Боквице. Сада поручим шта ми треба у најбољој апотеци '' Јосиф Панчић '' и то ми дође брзом поштом.
Најбоље намере у човеку околина често немилосрдно нагрди. Људи су склони злу јер не поседују у себи никакве кочнице, границе понашања. Писао сам и пре о томе али кад је већ тема о локовитом биљу да поновим. Колика је људска злоба у стању да буде отровна доживели смо сви у мојој породици. Када је моја покојна сестра изгубила дете после порођаја, неки људи су по чаршији сејали такве приче да ми се и данас дању гаде. Тврдили су да сам отровао сестри дете чајевима. Тада сам био у војсци. Наравно да ће та прича бити радије прихваћена неко чињенице и истина. Како можеш да отрујеш неког а да ниси физички присутан месецима? Како можеш да будеш толико покварено и отровно створење да причаш такве одвратне лажи? Тада је то био бруталан чин неких мештана ове чаршије. Ја сам им опростио искрено, а они ће морати прво да се покају у себи и траже опрост ако уопште у Бога верују. Нанели су велику штету мојој породици задовољавајући своје ситне пориве гнојних језичина...
Ето како сам постао гатар у својој чаршији. Поново људско незнање и примитивност излазе у први план и на основу тога настају тврдње...
Иначе почео сам да пишем ова сећања како бих направио један серијал који ће ми на крају пружити неке одговоре. Јуче сам писао причу о дошљацима, данас о мојој фази травара. Наставиће се серијал. Нећу то сваки дан радити али све зависи од инспирације...
Док сам ја кувао чај неки су у међувремену скували горку лаж...
