Стара школа у Косјерићу поред цркве имала је дебеле зидове и дрвени под. Звоно за крај часа одјекивало је по околини, а чим учитељица изађе почиње стампедо лаконогих дечака низ ходник и степенице. Труптала је школа на сваких четрдесет и пет минута. Памтим крофне велике са којих је спадао ситни шећер. Кад загризеш схватиш да су биле пуне ваздуха. Имала је та старина од школе неки свој мирис прашине и рибања дрвених подова којег памтим и данас дању.
Мени је баш тешко пало то да идем у школу. Плакао сам као киша. Као да су ме отимали из мог неког имагинарног света којег сам стварао у свом дворишту. Жестоко сам се борио да не идем али на крају сам морао. Рајко поштар стигао пред врата. Пружа плави коверат. Отац каже стигло писмо у ком пише да уколико Иван Стефановић не буде хтео да иде у школу, његова мајка и отац морају у затвор. Куку мени како сам се ја тргао и препао. Ма одмах сам скочио да пакујем књиге. Тек много, много касније сазнао сам страшну тајну. Писмо које је стигло је заправо написала моја мајка у фирми Елкок да све то изгледа званично. Предали су га у пошту а поштар Рајко донео. Печат се види па како да не поверујеш. Дакле! Намагарчили су ме за медаљу рођени родитељи.
Преко пута те старе школе биле су куће у ком су живеле породице. Сећам се једне девојке која је увек била у свом дворишту. Била је болесна и није могла никад да похађа школу. Страшно су ме погађале сцене где је деца гађају каменчићима и кредом. Она није схватала због своје болести да је предмет исмејавања. А ја сам стајао као клинац, гледао и био страшно тужан што се други тако понашају. Имао сам у себи тај неки исконски осећај у ком сам осећао шта је добро а шта не. Остали су ми ти призори и данас дању у сећању. Деца ометена у развоју у то време била су сурово исмевана и сматрана за ништа. Нисмо баш били идеално друштво како се то данас прича...
Играмо фудбал иза школе на травнатом дворишту. Мом другару из мајице испао је крстић са ланчићем. Један наставник је пришао, зауставио нашу игру. Показао му је прстом на крст. '' Дечко, погрешио си двориште. Ако то носиш иди код оног тамо! Показивао је руком на свештеника који је нешто радио око цркве. Тај мој другар је поцрвенео у лицу а и ми смо сви били преплашени. Касније схватам да смо ми деца у свом незнању имала стид због крста на ком је распет Исус Христос биће љубави и помирења. Комунизам је наметао своја правила. Религија је опијум за народ и ти мораш у то да верујеш. Тај мој другар био је са села. И верујем да му је било веома тешко то што је доживео. Мени је било тешко а могу мислити како је њему...
Био сам изразито стидљиво дете. Васпитаван да будем пристојан, тих и да не радим глупости. Наспрам мене остала деца су била као поданици ђавола из Тасманије ( лик из цртаћа). Сви дивљају, јуре, галаме, ја мученик седим и само чекам кад ће крај часова да идем кући. Мрзео сам плави мантил који је био обавезан у школи. Посебно сам мрзео црвену мараму и плаву пионирску капу. Стајали смо као будале поред пруге на железничкој станици чекајући плави воз у ком се возао Тито. Јао људи како је мени било досадно, а око мене већина деце маше оним заставицама од папира залепљеним на неко дрвце. Једва сам ја чекао да тај неки Тито дође и оде. Сви под неким утисцима а ја ништа. Нисам вам ја био присутан дуго времена у том неком стварном животу. Тек у четвортом разреду постао сам сасвим нормалан дечак. Напрасно сам почео да јурцам, правим лудорије и да разочарам учитељицу. Зар онај дивни и мирни Иван постаде овако немиран? Чуо сам констатацију моје учитељице пред мојом мајком. Ипак после сам се примирио и кренуо тим неким путем који ће увек бити мистерија за друге...
Ишао сам у Загреб возом са оцем код ујака Ивана. Касније сам ишао често због тренинга борилачких вештина. То је за мене нешто било најлепше. У возу сам причао са неким човеком о свему. Он је радио у Винчи и ако ја нисам тад имао појма шта је то и где је то. Он је заправо био неки научник. А ја пун питања! А он стрпљив и одговара ми од Београда до Загреба. А у Загребу сам био фасциниран чистим улицама, сателитском антеном и мноштвом ТВ програма. Еј! То у то време нисам знао ни да постоји. Видео сам неки други свет који није постојао у малом Косјерићу. Седео сам за истим столом пијући сок а да нисам тада имао појма да је у мом друштву чувена певачица Нових Фосила Сања Долежал. А шта сам ја као клинац могао да знам. Али ето сад се хвалим као маторац и ако то сад ама баш ништа не значи...
Био сам неприлагођен као дете и дуго времена ми је требало да попустим околини. Једноставно то није био мој свет и тврдоглаво сам га одбијао од себе. Ипак временом попустиш и препустиш се а после ти треба пет пута више снаге да се вратиш у првобитно стање.
Васпитана и стидљива деца буду увек на мети неотесане дечурлије. И ја сам био мета напада али не дуго. Једном су ме претукли клинци. Отац ми је дао заповест да се морам бранити, узвратити али никад изазвати. Убрзо сам почео да тренирам карате...
У то време карате је био популаран али са превише приучених инструктора који нису познавали карате онако како треба. Био сам на три тренинга у Косјерићу. Сећам се масе људи на фудбалском игралишту код горње школе. Није ми се допало ништа на тренингу. Случајно сам пронашао оно што ми треба а то је Кунг Фу! У Вечерњим Новостима које је мој отац редовно читао, стајао је оглас '' Кунг Фу Ву Шу књига ''. Поручио сам је и једва чекао да дође. Та књига је била апсолутно безвредна јер ју је написао неки шарлатан али за мене је вредна у том моменту. Мој ујак војно лице и профи боксер усмерио ме је у Загреб да посетим тренинг Кунг Фуа код чувеног Славка Трунтића. Био сам као клињар одушевљен приступом мог будућег учитеља. Од тада сам кренуо неким својим правцем који ме је градио кроз живот...
У међувремену Југославија је почела да се руши и да се спрама паклени план рата. Нико у то време није приметио па ни ја. Из републике у републику путовао сам неколико година. Људи су се и даље дружили не гледајући националност. Ја сам се слободно шетао Загребом. Био сам дечак који је упијао свет око себе. Нисам ни знао шта је то усташа или шта је то четник. Био сам само људско биће несврстано у било коју групацију мржње...
У себи сам откривао интересовања за музику, глуму, писање песмица, прича, хтео сам и да направим ласерски топ а и чудесни еликсир бесмртности. Свашта се дешавало у тој малој глави једног клинца из Косјерића. Ником нисам причао моја интересовања у том периоду. У једном моменту сам хтео да будем све али сам схватио да не умем то да радим. Онда је кренула манија читања. У школи ми је било страшно досадно јер заправо оно што су у школи предавали било је сувопарно и без икакве анимације. Деца богатих и руководећих очева била су посебно привилегована па су плави мантили једнакости били бесмислени. Још тада сам схватио колика је све лаж само нисам умео да се изразим. Књигама сам надограђивао свој ум. Читао сам и романе, научну фантастику, историјске књиге, филозофију, библију, куран, медицинске књиге, научне о електроници. Свега су ми биле гладне очи. Као да сам негде журио да решим тајну која ме је копкала. А која је то тајна? Е па ни данас дању то не знам али је откривам још увек...
Као млад дечак остао сам без оца. Имао је мождани удар. Једног лета десила се та несрећа. Призори у ужичкој болници су ме запрепастили. Бездушност, равнодушност особља као да се ради о неком јефтином предмету а не о човеку. Брзо је пребачен за Београд. Покојни ујак некадашњи комадант Савезног СУП-а средио је да дођу два хирурга из Лондона. Али у то време један једини скенер покварио се. Битка је изгубљена. Борио се отац јаког срца али његово време на овој земљи је истекло. Био је то мој први конкретни сусрет са смрћу. Отац неће видети мој даљи развој али је увек био та нека снага да се борим. Ја сам морао после сахране да сутрадан порастем и прескочим период безбрижног детињства...
Држава се распада, инфлација потире мали буџет. Мењао се новац а ја стојим у реду банке као последња беда. Све ми је изгледало страшно. Испред мене људи држе гомиле новца а ја стиснуо у руку ситниш. Нека ме срамота ухватила као да је то нешто страшно. Касније све ми је то било смешно али у том тренутку и није баш. Ипак она виша сила није никад дозволила да будемо гладни. Све се некако наместило у правом тренутку да станемо на ноге...
Десио се рат. Моја путовања у Загреб су заустављена. Али ја сам тренирао фанатично. Постао сам мајстор Кунг Фу вештине '' Винг Чун ''. И када се осврнем у то доба схватам колику сам имао срећу да тренирам код великих стручњака. Упознао сам доктора Бранка Кулеша који је предавао и систем тренинга, повреде, санације и сл. Поред мајстора мог учитеља Славка Трунтића имао сам част да радим и са Миланом Просеницом. Уз њих сам имао и ујака Ивана врсног боксера старе боксерске школе. Рат је све упропастио али ја сам отворио Кунг Фу школу у Косјерићу. Наједном сам постао човек којег млади људи гледају као узора и ту се моја одговорност повећава...
Наставиће се...
