Хладан ветар реже по лицу. Пролеће је а зима се тешко растаје од своје владавине. На врху планине сам, хоризонти су прелепи али доле се ништа не види од магле. Попео сам се на врх да погледам где је прави пут како не бих лутао. Са врха се ништа не види осим неба и сунца. Призивам ветар да се мало спусти ниже и отера маглу.
Камо даље рођаче? У глави ме пита Џони песмом. Не знам брате. Мислио сам да је на врху одговор. Пакао сам прошао да дођем до њега. Ноге ме још боле од ходања. Шибље ме парало по ушима, змије су сиктале око ногу, комарци ме уједали где су стигли а жеђ морила до дрхтаја. Сада сам на врху а доле се ништа не види. Горе је нешто предивно, небески бескрај мира и тишине. Као да ми је рај на дохвату руке али нас дели велики амбис. Где су одговори, где су путокази?
Викао сам са тог врха гласно слушајући ехо сопственог гласа. Као да ме оно силно камење и врзине подсмевају. Сетио сам се детињства када нас ухвати неки тандопрц па понављамо сваку реч коју неко изговори. А онда нам старији одбрусе: '' Ко понавља моје речи једе говна иза пећи ''. Насмејах се сећању на наше фаце и прекривања уста са шакама. Грохотом су се матори смејали нашим затеченостима...
Сео сам на камен. Стопио сам се са околином. Постао сам камен на ветру који се обликује вековима. Мене је резбарио живот. Боре на лицу су сведоци трагова мог живота. Оне црте на челу сведоче бројна разочарења у порушене снове стварности. Оне испод очију су уметничка дела горчине и смрти. Оне око усана су сведоци борбе кроз осмехе и гомиле бескрајних речи просутих ка ушима људи. Невидљиви трагови звани ожиљци налазе се на срцу. Колико је тај мучени мишић поднео удараца не зна се број. Колико ће моћи да прими још не знам. Али на овом врху где сам тренутно тишина ме бруси и глача од свих оних неравнина које су ме чиниле безобличним бусеном излупаним котрљањем низ падину...
Чујем упамћене речи људи које су упућене мени од првог дана моје свесности па до сада. Чујем предрасуде, мишљења и погрешне закључке. Чујем клевете засноване на интригама. Чујем похвале засноване на користољубљу, чујем претње засноване на мржњи. Једва од те буке чујем искрене речи, пажње искрених људи и чежњиве погледе заљубљених жена. А онда се све утиша...
Језиво јасно чујем себе. Све што сам рекао, учинио и помислио сручило се на мене као пљусак кише. Моје предрасуде, погрешна схватања, обмане, брзоплетости и наивности боцкале су ме као комарци на спарини. Ох колико грешака у животу, колико аутоголова, колико погрешних одлука и колико отровних речи је изашло из мене. Цеди ме тишина на том врху као удав што дави плен. Наспрам мене два су ја. Један је онај добри а други је онај лош. Онај добри све више расте како у себи признајем колико сам хранио овог лошег. Оба су ван мене и тренутно покушавам да се саставим у једно биће...
Док траје овај процес пут не видим да идем даље. Неко ми је сакрио путоказе јер очигледно нисам спреман за путовање. Седи! Ћути! Пусти нека вода носи, нека ветар бруси те неравнине да будеш што боље аеродинамичности. Када паднеш на тло прво се дигне прашина. Док се она слеже и ти се опорављаш од пада. Када све дође на своје место знаћеш камо даље рођаче. Не праћакај се, не дижи још прашине. Само се умири и пусти да природа све одради по своме...
Сада сам камен на врху којег шибају ветрови, квасе кише, пржи сунце и серу птице. Што сам глађи мање се задржавају капи, мање ветар пара, мање суцне пржи а и птичја говна лакше спадну...
Ову причу не можеш схватити ако прво не стигнеш до врха. Ако ниси у стању да прођеш пакао пењања немој ни кретати. Превише је одрицања, превише је несносног бола. Али ако ти је стало до суште истине бићеш спреман да због ње све поднесеш. Али бол тек следи онај највећи. Тај бол је суочавање са самим собом са свим твојим демонима које си хранио и од себе правио страшило...
