Дедин мач...

 

Јешић Драгојле обрађивао је своју њиву. Отац петоро нејаке деце, супруг Станимирке. Немачка је окупирала краљевину Југославију. Рат се надвио над малим кућицама по селима Србије. 

Прашњавим путем на Буковима окупациони војник Немачке возио је мотор. Чуо се пуцањ, клонуо је у секунди и скотрљао се у прву врзину. Из шуме изашли су војници са петокраком. Пришли су мртвом шваби, узели оружије и скинули чизме оставивши га на друму.

У Косјерској вароши вијорила су фашистичка обавештења. Ко убије једног Немачког војника, биће стрељано тачно сто наших мештана. Широм Србије фашисти су застрашивали овом одмаздом. 

Немачка патрола нашла је мртвог војника на Буковима. Команда брзо бива обавештена. Кренула је рација. Купило се редом. Мала варош није могла да подмири број одмазде па су кренули по селима. 

Драгојле скида шајкачу да обрише зној са чела. Мотику одложио на земљу да попије мало воде. У том тренутку наишли су фашисти и заробили га. Убачен у камион затекао је друге мештане. Нико није знао шта се дешава. Камиони су кренули ка Буковима...

Немци су спремили митраљез да стрељају у знак одмазде. Драгојло се осврће око себе. Инстинкт му говори да је време за бег. Скаче и бежи у шуму. Дамари му бију у ушима, слобода је на домаку. Немци ништа не примећују али је приметио Србин...

Утече вам онај! Дере се несрећни Србин нишанећи прстом у правцу где Драгојле само што није замакао. Немац подиже пушку, нишани и повлачи обарач. Метак је стигао широка плећа Драгојла и убио га на месту. Драгојле пада метар од сигурног бега. Последња слика у очима је та врзина која му је била на домаку још корак, два. Његова храброст и жеља за животом сурово је убијена издајом сопственог сународника. Убрзо су сви стрељани и закопани на једном месту.

Партизани су у том тренутку били далеко. Онај што је скинуо чизме и навукао их себи на стопала био је сав срећан. Добра Немачка чизма брале! Комадант срећан јер су заробили једну пушку, пиштољ и нешто муниције. Наспрам тога у једној рупи лежало је сто убијених мештана општине Косјерић. 

Као дете ишао сам са родитељима свеке године на годишњицу стрељања. Памтим та путовања као мучење јер ми је увек било мука у аутомобилу због кривина. Сећам се да нас је једном возио покојни таксиста Варнава у Волги. Куку мени колики је то био ауто. За мене је то било као да се возим бродом. Дођемо на Букове, вади се храна коју не могу да једем јер треба се вратити истим путем. Онда сиђу сви код споменика где неки ликови у парним оделима држе говоре о јунацима и херојима...

Време је пролазило а ја сам одрастао. Ишао сам на Букове поново. У међувремену научио сам пуно тога и сазнао истину. Комунисти који су држали говоре пред спомеником су заправо ликови којима су биле Немачке чизме одличне! Говорили су како су фашисти поубијали комунисте родољубе. Тада сам први пут у свом животу иступио из масе и викнуо '' Доста више са тим лажима! ''

Збуњени комунисти су ми пришли а ја сам им јавно рекао да су због њихове идотске непромишљености поубијали стотину невиних људи који су могли бити сјајни борци против фашиста. Намерно сте то урадили како би смрт користили у своју пропаганду. Занемели, збуњени отишли су као попишани. Око мене уплашен народ и ако је комунизам у Србији званично био мртав као и Југославија...

Данас на том споменику стоји и петокрака и крст. Хероји су заборављени, врзина их прекрила а ја никада нисам видео свог деду. На кући у Јешићима стајала је спомен плоча са сликом мог деде.  Војничка слика из војске. Морали су да уклоне кокарду која је била тада нормална ознака краљевине Југославије. Деда није ни знао шта је политика. Није био ни члан комуниста али кад су га убили немци на Буковима захваљујући комунистима, после рата исти ти комунисти су га прогласили комунистичким херојем као и све остале убијене...

Пре двадесет година сањао сам деду. Био сам у дворишту, а он ми прилази и плаче. Опрости сине, опрости али ти мораш пресећи све и пружа ми неки мач који сија као сунце. Када сам то испричао мојим теткама и мајци оне су биле шокиране. Испричао ја њима до детаља како је деда изгледао, какву је одећу носио. Каква је кућа та била и ако је никад нисам видео јер је била давно срушена. Није постојала фотографија, никад ми нису причали о томе. Како сам ја у сну све то видео ни данас дању не знам. 

Свет више није онај који је био. Претворени смо у народ којем је непрестано подметана лажна прича. Мрзео сам фашисте јер су ми убиле деду. Хтео сам да будем мали партизан који би осветио мог деду. А онда сам из неког разлога почео да тражим истину. Схватио сам да је страшна и да почива на злу. Хероји су ми пали у очима и више их никада нисам разликовао од фашиста. Ко је страдао? Страдали су невини људи. Сасечене су бројне породице у корену. Народ је обманут лажима и та лаж попримила је начин живота који нам се све време обија о главу. 

Зашто смо данас овакви какви јесмо? Зато што из генерације у генерацију живи потурена лаж. Живели смо на рачун мртвих и невиних. Банчили смо кости наших предака само да би се идеологија добро примила у народу. Створили смо нову Југославију газећи мртве и невине. Распала се та држава на крвав начин. А ми смо још отровнији у својим мислима. Поделили смо се на странке да би над нама владала заправо једна те иста идеологија звана '' моћ богатства ''. Док се ми свађамо једи те исти постају све моћнији и богатији. Користе исте методе обмањивања и лажи. Они који нас спашавају заправо су нам дедове гурали у смрт како би нама као деци рекли осветићемо их! А ми смо их заволели. У тој обмањујућој љубави постали смо инструмент којег они и данас дању користе да остану на врху власти. 

Деца данас појма немају ни шта је то фашизам. Не умеју да објасне ни појам родољубља. Како да знају када су сад њихови дедови одрасли под лажима? Лаж иде са колена на колено. Ни у цркви не можемо допрети до Христа од проповеди национализма. Прво те ослепе а затим брижно дођу да те преведу преко улице да не страдаш. Од тада па до сада воде нас тамо где ће њима бити користи.

Живимо тај неки живот не схватајући да је лаж. Унутрашње биће нам вришти тражећи истину. Немамо свој унутрашњи мир јер нас тишти неправда али не она за коју су нам рекли, већ она права и једина у коју никако да поверујемо. Нису дошли неки тамо са краја света да би нас покварили. То су урадили лично наши јер нас они најбоље познају. 

Можда је дедин мач из сна заправо истина која ме је ослободила од бремена. Сасекао сам све нити заблуда и више ме није брига шта ће свет рећи...

Наставиће се...