Лепа је ова наша чаршија...
Ујутру се буди уз жубор Скрапежа а увече заспи на изгубљеним сновима. Гледам је са Крстина од Микачиног вајата па ми срце заигра на славне дане којих више нема...
На Скрапешком мосту старији момци са једне и друге стране ослоњени на ограду гледају лепе жене. Клинци су по ћошковима заиграни својим играма. Брачни парови шетају елегантно обучени распредајући о протеклој недељи. Испод жалосне врбе дечаци свирају гитаре а на полигону играју се фудбал, одбојка и кошарка...
Лепа је била ова наша чаршија...
Не знаш ти дечко мој шта су биле године које су квалитетни људи чинили живима. Ниси био рођен у времену када су овим улицама ходали песници, глумци, музичари, спортисти, професори, учитељи, васпитачи, лекари, мајстори и сав тај неки свет који је нешто градио својим рукама. Ти си се родио у време када су барабе освојиле ову чаршију у довели је до чекаонице смрти...
А лепа је била ова чаршија...
Људи су је чинили лепом јер су је волели. Онај ко воли своје место чини га бољим. А ти мој дечаче размисли у каквој сада живиш...
Знаш...
Овде сам посадио све своје снове. Овде сам љубио девојке скидајући звезде са неба које су се много више виделе него сада. Овде сам засвирао прве акорде гледајући чувеног Бакија, овде сам почео писати стихове читајући Банетове и Миљкове. Овде сам ти стао на позоришне даске гледајући Звонкове. Овде сам ти дечаче започео све јер је личило да ће успети...
А није нам успело...
А лепа је ова наша чаршија била маму јој јебем...
