Тешко је у Србији живети, тешко је пронаћи осећања, разумевање, помоћ и људскост. Када те снађе невоља мораш сам да се довијаш ситуацији. Моја мајка је преминула од болести, намучивши се од страшних болова препуштена мојој беспомоћи да не могу ништа учинити. Страшно је када гледаш мајку како кука од болова и дозива те да јој помогнеш. Зовнеш хитну помоћ у Косјерићу да би ти један лик рекао: '' дај јој парацетамол ''. Хладно те откачи неко ко ти је био нада у спас и чија је то дужност била и за шта је плаћен. Жена умире од болова бубрега, инфекција јака, не може ни да гута. Кућно лечење нема ефекта. Тек захваљујући добром доктору Димитру моја мајка бива упућена у Пожешку болницу. Санитет долази, возач је ту сам без икаквих стручних лица. Хватам мајку у наручје и носим из куће у двориште а сваки мој корак за њу је болан и страшан. Возачи санитета су беспомоћни јер људи нису школовани за овакве случајеве. Први пут када сам звао хитну нису дошли па сам некако мајку увео у аутомобил мог другара. Тада је била још покретљива. Дали су јој инфузију. Била је то субота. Тај дан јој је било лакше али чекамо понедељак да се јави свом лекару. Недеља почиње са кризом. Болови велики. Зовем хитну а они ми кажу: '' Па не можемо због болова да долазимо, дај јој бруфен или нешто слично шта имаш ''. Тада је мајка и могла да гута. Имао сам само бруфен али он јој је изритирао желудац. Понедељак је дан када долази сестра да јој кући да инфузију и вади крв. Резултати указују на велику инфекцију. Почиње лечење антибиотицима две капсуле на дванаест сати. Ипак моја мајка почиње да буде све лошије. Данима слушаш да је она стара, да је најбоље да умре кући да је неће примити у болницу. Седам дана је изгубљено...
Пожешка болница је за мене била као неки други свет. Измучен, изнурен, са десет не преспаваних ноћи, угледао сам у другом граду брижност, помоћ, разумевање и утеху. Медицинско особље на интезивној нези у Пожешкој болници је оличење Хипкоратове заклетве, хуманости, осећања и професионалности. Лекари, медецинске сестре су ми изашли у сусрет, одахнуо сам јер ми је мајка у сигурним рукама. Пријатељски однос ми је у души олакшао тоне терета. И када сам звао телефоном увек су били љубазни и покушавали су да ме утеше. Докторке су се бориле за моју мајку и још ми одзвањају речи једне од њих: '' Зашто жена да умре кући? Свако има право на шансу да се лечи и покуша да преживи! Ми имамо све овде да јој помогнемо а ви сами са њом би сте се мучили као и она мучена жена. '' Моја мајка на жалост није преживела. Дан када сам дошао у болницу они су изашли да ми дају речи утехе. Све су ми брзо завршили. Јесте моја мајка умрла али знам да је у Пожешкој болници имала максималну помоћ и кад је је болело они су јој бол смањивали да се не мучи. Да је остала кући како су ми говорили овде у Косјерићу, ја бих гледао мајку како се распада, умире и запомаже. Свако ко вам говори да је боље да неко лежи кући и да умре јер је то као најме хумано је апсолутни идиот! То није хумано ни по болесника ни по укућане!!!
Овим путем се јавно захваљујем медицинским сестрама и лекарима Пожешке болнице на помоћи, разумевању и хуманости. Дошао сам у други град где никог не познајем и наишао на велико пријатељство, разумевање и помоћ. У свом граду сам наилазио на језиву хладноћу, незаинтересованост за помоћ. И засита бих волео да неким чудом ми нека сила да Дом Здравља у Косјерићу на пола године да им уведем војничку дисциплину која ће да им скине сујете, фушераје, неорганизованост и колотечину беде. Увео бих им свакодневне тренинге из прве помоћи, натерао да уче наново и наново како се пружа помоћ, како се прилази болесницима. Кажњавао бих сваку дрскост а награђивао оне који то раде како треба. Увео бих уз санитет и обавезно особље за пружање помоћи а не да долази само возач а ми укућани да се сналазимо како знамо и умемо. Па није то достава брзе хране сунце вам пољубим! Научио бих вас да људе гледате као људе а не као потрошну робу. И срам вас било!!! Ви сте оличење неорганизоване групе људи која прима плату од државе. Не занима ме ако су вам мале плате, дајте отказ ако вам је то проблем. Побуните се, борите се ако волите свој посао. И сасвим је јасно да директори који долазе по партијској дужности су велико зло по наш здравствени систем. Не само овај сад актуелни него сви који су на тај начин дошли до функције. Здравствене установе морају бити заштићене од партије. Морају се бирати за вође способни лекари вољни да организују ефикасни систем пружања помоћи. Овако ушушкани у власт не морају ништа да чине јер их чува странка. Таквима бих одмах по кратком поступку одузео сва права и запалио им дипломе!
Курчење шалтерских радника појединих ( част изузетцима ) је за подсмех. Толика сујете и давање значаја за ништа је чак и смешно. Пођем да однесем доктору налазе из лабораторије а нека шалтерајка каже да не прима он више пацјенте. И ако види да је кућно лечење и да носим резултете. Она би мене послала за сутра и ако је алармантно јер је глупа гуска пуна сујете па да се направи неком фацом. Јадо јадна, неважна особо која говориш иза оне стаклене рупе као миш. Потрошна робо система нико те се никад сећати неће а ево ни ја...
Свака част појединим људима у нашем Дому здравља, видим да се људи муче да их лоша организација гута у живо блато. Није им лако али ако желе боље онда се морају бунити. Сви се морају бунити јер ако се не будемо побунили биће још горе а и сад је толико лоше да не може човек ни да процени колико.
Још једном велико хвала Пожешкој болници. Хвала вам дивни људи што сте мојој мајци пружили сву могућу помоћ да се не мучи. Да послушах ове наше умрла би у најстрашнијим боловима а ја бих вероватно цикнуо са нервима од призора. Да је моја мајка умрла у кући тог јутра када ми је лик из хитне рекао '' дај јој парацетамол '' хитној помоћи би требала хитна помоћ. Немојте се више играти са људима, немате појма са чим се невољници боре. Будите хумани, професионални а не тапаљи. Добро да ми нисте препоручили да купим пијавице или пуштам крв мајци па да будемо баш средњовековна медицина. Мајка ми је умрла, опростио сам вам све. Али морао сам ово да напишем у нади да ћете постати бољи лекари и људи. Лако је постати безосећајна љуштура обучена у мантилче, знаш тебе ништа не боли а и не чујеш кукање. Нађеш изговор, покрива те закон и спустиш слушалицу наког дебилног савета да даш особи јебени парацетамол да умири болове тешке инфекције бубрега. Ма јеби се идиоте!
