Зли језици из пакленог срца...

 Сахране су тужне, депресивне и имају оно неко заједљиво лице које попуњавају људи. Док је мајка била у болници и борила се за живот сусретао сам разне карактерне особине људи. Имам тај дар да непогрешиво препознам дубину мисли иза забринутих маски на лицу. Некако умем да прочитам очи у човеку и осетим његову искреност.

Језиво је када приметиш да већина њих прижељкују лоше вести јер су оне добре некако у њиховим главама бескорисне. Кад те питају како ти је мајка, ја кажем стање исто, надам се да ће бити боље. Али видиш сваки пут код већине њих да јебено чекају вест да је она изгубила битку како би сензација смрти попунила дан за трачеве. Јер на лошу вест отварају ти се сјајне варијанте сочних аброва. Ако се спасе и излечи онда од аброва ништа...

Било је случајева када ми један идиот прилази и каже: 

'' Шта би Божи? Баш ми жао. Јел имао ко јадну да је сахрани? '' Лик ме пита који сам син тој мајци. Да ли је бре имало народа? Ако је било народа па како то јебем му труње? Требало је да то буде баш некако бедно да ми распредамо те приче бар три дана. Одакле ти Иване пријатељи? Одакле то да на сахрани моје мајке два свештеника певају молитве? Све су то разочарења људске подмукле пакости. Жалосно је то што су аброви створили слику да смо ми беда и јад. Доста људи је постављало то заиста дебилско питање '' Јел имао ко да је сахрани ''. Па пизда вам материна како да нема кад има мене сина? Е кад је решена та мистерија аброви су се трансфоримисали на мене да ћу умрети од глади и сиромаштва јер знате ја сам тај вечити нерадник који по њима никад ништа није радио. Прво су причали да ме издржава мој покојни Звонко. И док сам радио и зарађивао на послу ма Звонко ме издржава. И док сам био директор радија Звонко ме издржава. Кад је Звонко умро црће јадни од глади. Кад су видели да нисмо цркли одма су се прилагодили да ме издржава мајка од пензије. Е сад је мајка умрла па је ред да коначно умрем у сиромаштву и беди. 

Фасцинантна је појава токсичног друштва. Хранимо се туђим невољама. Нисте ни свесни колики је то грех и колико ће то да вас кошта у будућности јер све се сручи на вас оно што у међувремену градите а ви градите зло и храните срце злим мислима. Језици су вам покварени, сикћу као змије. Приклонили сте се сатани и злу па вас то изједа све више и више да се претварате у трулеж. Мени као хришћанину је то жао што себи везујете млински камен око врата бавећи се пакостима и кривоклетствима. Ви нисте свесни колико на себе навлачите зло а оно ћути, чека да што више набаците греха на себа како би вас заскочило. Не чините то због себе, мени није битно шта народ баљезга о мени. Жао ми је што сејете коров у срца и жалостите Бога ком приносите крсне славе јалове без праве вере. Јер пакости, злобе, отровне речи су пут у пакао.

Зашто сте тако отровни? Зашто шибате невољнике тим змијским језицима? Зашто сте покварени род постали, зашто сте у срцима посадили пакао? Зашто себи сечете грану на којој седите? Неће вам то на добро изаћи. Заиста вам то кажем из љубави и знам да ће тако бити! 

Сахранио сам мајку. Више је ништа не боли. Верујем да је на бољем месту које је заслужила својим врлинама, добротољубљем и трпљењем. Нисте је штедели од како знам за себе. Када је била на операцији ногу јер није могла да хода причали сте да лаже како би се домогла пензије. Жена која је имала шипке у ногама и трпела давних година болове за вас је била симулант. Богу хвала проходала је захваљујући Богу и сјајним лекарима из Ваљева првенствено доктору Слободану Поповићу. Правила је чајеве и лековите масти а ви сте је прогласили гатаром па и мене. Прогласили сте жену гатаром која је била велики верник, молитвеник пред Богом. Ружили сте је и ако је она вас упорно волела, кријући плакала. Ви то нисте знали али ја јесам и Бог јесте. Несебично је свима помагала а ви сте је проглашавали злом па чак и баксузом. Није волела трачеве, није по цео дан вијала по туђим кућама и сладила се абровима а ко то не ради тај је сигурно '' лош '' човек. Нисте приметили колико вам је пута помогла. Нисте видели да је била својој деци и мајка и отац. Нисте видели од сопствене злобе њену доброту. Сладили сте се њеном несрећом, сплеткарили чак и кад јој је ћерка умрла. Један лик је по комшилуку свима причао да нико не иде на сахрану моје сестре јер смо сви оболели од ковида и ако нисмо. Ни моја сестра није умрла од ковида идиоти једни. Али замислите човека који сплеткари на нечијој трагедији. Па то је болестан човек којег је на крају ковид и убио. Нека му је пред Богом просто са моје стране. И кад је моја мајка ослабила, када се борила за живот нисте могли да одолите злу. Сплеткарили сте и надали се да је нико неће сахранити. Разочарали сте се што су људи дошли на сахрану, па ви заиста нисте нормални. Сад је све готово. Ваше приче до ње не могу допрети али ће вама зла дела обезбедити сигуран пут у пакао ако се не покајете пред Богом. Сада сам вам ја тема. Да ли ћу умрети од глади, да ли ћу постати социјални случај? Нови трач у биоскопу Аброноша. 

Једног дана ће вас ваш начин живота сачекати иза ћошка и ударити тамо где сте најтањи, најслабији. То тако функционише. Зло ће вас напасти тамо где вам је највећа слабост како би вас што више заболело. Ви то сада не схватате, нисте свесни свог греха. Опија вас зло и обузима да се што више препустите како би вас бесповратно једном заувек одвело себи...

'' Заиста, кажем вам: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу ''. - Исус Христ ( Матеј:18-18)