Јесен у мом оку плаче златним лишћем. Јесен је када лето умире на један величанствено леп начин. Брда се позлате на косинама сунчаних зрака. И дан за даном природа умире прекривена снегом до пролећа када васкрсава уз цвеће, пчеле и хорове птица.
Скувао сам кафу док у тишини собе чују се ритмична куцкања мојих прстију док пишем ову причу. У апсолутној сам тишини која ми више није као нека провалија тамна која жели да ме прогута. Иза мене су дани бескрајне туге, бола и муке. У садашњости сам на менталном исцељењу од свега. Не залазим у гужве, не посећујем друштвене мреже. Посветио сам се сасвим другом животу. Преуређујем собе размештајући по својим замислима намештај. Нигде не журим, ником не полажем рачуне осим Богу. Склонио сам се од политике одавно, проредио људе са којима ћу проводити део времена. Пишем али ништа још не објављујем на Мислионику. Стоје гомиле речи које чекају светло дана. Читам и сладим се мудростима продуховљених људи.
Време проводим запослених руку. Направио сам радни сточић за фотографисање. Имао сам стари столарски сто који је доста пропао у влаги. Исекао сам здрав део дрвета који је таман за моје потребе. Глачао сам га брусним папиром пазећи да му не скинем ону патину која га чини прелепим. Годинама ми је хоби да се бахћем столаријом. Од малих ногу сам учио пуно практичних вештина које ми данас омогућавају велику корист у свакодневном животу.
Не купујем хлеб, месим га јер је пуно лепши и можеш да га једеш три дана за разлику од куповног који сутрадан није ни за шта. Кад ухватим овим ручердама тесто, хлеб изађе из рерне ко душа. Обично устанем у пет ујутру. Тада у посуду сипам брашно, со, мало шећера и квасац. Замесим са водом и оставим да тесто нарасте. У међувремену стрпам веш у машину да се опере. И док квасац обавља своју функцију а веш машина своју, ја напољу мерим летве јер правим полице за моју опрему. Убодна тестера штека, касније и шлајфарица. Кад радим око дрвета волим да то буде полако. И када осетим да ми не иде брзо станем са послом, одложим све за касније или неки други дан. Јер чим у послу почнеш да се љутиш грешке су неминовне. Одем у кућу, сипам овсене пахуљице са воћем у млеко и сачекам пола сата да се натопе. То ми је доручак постао у задњих петнаест дана. Морам вам рећи да сам дуго година мучио се са варењем. Пробава је била лоша, нередовна, желудачна киселина ме убијала. Чим нешто поједем одмах је осећај као да имам камен у желуцу. Нисам се раздвајао од Ранисана а касније од Фамотидина. Сасвим случајно сам почео да једем овсене пахуљице. Био сам у продавници и угледао кесу, стрпао у корпу. Свидело ми се и кренем свако јутро да доручкујем. Након пет дана схватам да ја више уопште не пијем Фамотидин за желудац. Схватам да ми је пробава постала нормална а ја растерећен. Сад могу да једем све живо и никакав немам проблем са желуцем. Ето чисто да знате да су ми пахуљице препородиле цревну флору...
Неки дан је прошло тачно месец дана како ми је мајка преминула. Време лети... Полако се навикавам на празну кућу у којој је некада живело четворо људи. Отац је умро давних година, почетком деведесетих. А пре две године сестра па зет, па мајка. Звучи страшно зар не? Да ли сам се навикао на самоћу? Па јесам. Нисам се препустио чамотињи ( туговању ) већ сам се покренуо. Почео сам да шетам јер сам бринући о мајци две године паузирао моје динамичне активности по природи, спорту, снимањима итд. Да се разумемо, туга ме некад заскочи кад се најмање надам. Пустим сузе да истеку. Помолим се Богу за спасење душа мојих преминулих укућана. Обришем сузе и наставим да живим. Немам потребу да вас лажем око плакања. Није срамота заплакати јер ја имам за ким да заплачем. То су људи које сам волео и који су ми обогатили велики временски период мог живота. Али никад немојте дозволити да вам плач постане навика. То је опасно ако се препустите туговању које лако прелази у депресију. Моја мајка није могла да се избори са губитком своје ћерке. Не знам шта све нисам покушао да је покренем али узалуд. И заиста то је један тежак бол и не дао Бог ником да родитељ сахрани своје дете. Мајку је туга из дана у дан слабила. Губила је апетит, престала је да иде на плац кој је годинама одржавала и ишла три пута дневно. Нагло је престала са шетњама. Имунитет је почео да слаби. На крају толико је ослабила да ју је болест заувек савладала. Проживео сам тај прецес од две године сваки Божији дан и ноћ. Бринуо сам о њој свом снагом и љубављу. Све сам то радио из љубави и поштовања према свом родитељу. И не жалим ни један тренутак тих мука, надања, брига и лечења. Све сам покушао. Захвалан сам тој дивној жени која ме родила за све у животу. Да ми Бог понуди ново рађање ја бих му тражио опет њу и остале укућане којих више немам поред себе. Јер заиста сам живео са веома квалитетним људима...
У невољи ти живот на сасвим јасан начин предочи праве и лажне пријатеље. Хвала Богу што имам тај мали круг искрених пријатеља и што сам се растосиљао оних '' фолираната '' који су на речима велики другари док наиђе невоља. На фолирантима више нећу траћити своје животно време...
Не тражим посао! Ах, па од чега живи? Енигма за доконе а забава за мене. Трачеве о себи уопште више не узимам за нешто важно. Просто ме то не дотиче. Сад ћу ја да трошим време на блебетања разних мушко - женских џафтара.
Полако се враћам у свет фотографије. Још мало па крећем са радом у студију за Адобе. Тренутно се шеткам са фотоапаратом и опуштено фоткам шта ми западне за око. Више није важно да када ћу изаћи из куће или се вратити кући. Сам сам, немам више обавезе према неком другом. Дуне ми просто некад да спакујем опрему и само клиснем у шуму, а кад зађем међу то дрвеће ја сам пресрећан.
Ето, написах ову причицу на брзака чисто да знате да сам још увек ту и да Мислионик није умро...
Мир вам желим и свако добро...
