Последња прича ове године...

 Година 2022. 

Мени је била тужна, сурова и препуна разочарења. Није се ова година претргла да усрећи људе, напротив, потрудила се да буде злокобна, грамзива  и зла. Криминал је запосео све поре друштва. Моралне вредности су на измаку снаге. Лаж се одомаћила као нешто модерно и нужно. Зло је запосело свако срце или се труди свим силама да га освоји. Вера се претворила у политичко оруђе моћних сила. Патриотизам је постао стециште издајника сопствене државе. Национални понос замењен је другом државом. Косово и даље не дамо. 

Тукли смо се око ситног шећера и отимали по рафовима. Слушали председника Србије како кука, прети, плаче, уздише и вазда прича о тим неким имагинарним непријатељима који ће да роваре Србијом а он им не да. Слушали смо по ко зна који пут режимске медије о планирању атентата на председника. Како ствари стоје нико то стварно не планира али се у редакцијама увек режира убиство председника или како се то некад причало кобајаги...

Рат у Украјини после короне покренуо је још веће зло и поделе у Србији. Русија је напала Украјину. Пуца се, гине се а ми навијамо за оно што су нам пласирале ове лажне патриотске снаге у Србији које данима машу туђим заставама и куну се у председника туђе државе. Русофилија је болест нашег друштва јер је изродила и остале болести пре њене метастазе. Имали смо параноичне лудаке који су за време помрачења сунца прекривали кокошињце и крили се по кућама док овај природни феномен не прође. Имали смо равноземљаше који тврде да је земља равна и да нас лажу да је округла. Имали смо ове што тврде да нам Харпом утичу на време. Имали смо антиваксере, анти ове, анти оне. Најјачи су били анти 5 ге мрежњаци. Лечили смо се од короне са црним и белим луком све зависи ко је шта гледао на друштвеним мрежама а те садржаје пласирали су ликови без и једног дана медицинске школе. Умирали смо ћутке и сахрањивали своје ближње са малим бројем присутних људи. Позатварали смо се у своје параноје и завере. Постали смо саможљиви, похлепни и заједљиви. Разгаљиви на туђе несреће, зависни на туђе успехе. 

Продавали смо ђедовине компанијама да нам роваре и праве од родне груде депоније и пустоше. Гајили смо малину обогаћену хемијским препаратима и кривили западне сатанисте што неће то да једу. И даље гласамо оне који нас упорно заврћу и краду. То најбоље знају ови што су давали малину онима који им и даље нису ништа платили. 

За све наше грешке вешто окривимо друге. Јер ми никада нисмо ни за шта криви. Нас увек превеслају ови мангупи са запада што можда говори да смо поштени али неизмерно глупи. Мада руку на срце куд би да смо кварни и глупи, па онда би СНС владао 10 година Србијом...

Косјерић у ропцу смртном, бори се за ваздух у зимском периоду што значи да ће оно '' Српско село '' радити у летњем периоду због чистог ваздуха. Зими може да представља маузолеј Српских села која су некада била жива, родна и берићетна. Биће интересантно видети један мали део чаршије како је пицнут док све около изгледа испуцало, искрпљено и сиромашно. Још ако крене спаљивање отпада у Титану и крцање камена у каменоломима, па '' Српско село '' може да буде и кућа општинских фараона...

Идуће године како је кренуло можда постанемо Пожежани а можда смо то и сада само нам нико није јавио. Коначно и песма '' Ој ђевојко Пожежанко '' да и нама постане химна...

Шта нас чека идуће године?

Препакована ова садашња јер нико се и не труди да нешто промени. Слегаћемо раменима и неко ће повремено да нешто лајкује на фејсбуку са љутитим смајлићем или ће коју реч написати коју нико неће фермати. 

А ја лично се надам ако Бог да здравља, да ћу идуће године коначно напустити ово место и отићи негде далеко...

Без обзира на све, желим вам све најбоље...