Идем негде, ваљда има и за мене неко место где ћу бити срећан. Не сећам се тачно речи које изговара Бјелогрлић у серији '' Вратиће се роде ''. Често ми се та мисао врзма по глави. Исувише је ова чаршија постала тескобна и чамотна са гомилом сивила учмалих ситних живота који стварају тужне пејзаже.
Где бих?
Ни сам не знам али само што даље одавде...
Косјерић је постао неподношљиво аветан. Постао је досадан, превише озлојеђен, стравично безнадежан. Фале ми реке људи које теку низ тротоаре са осмесима. Фале ми шансе, одшкринута врата кроз која могу да завирим и угледам своју шансу. Овде је све замандаљено. Све је под шапом разних типова који су нас срозали на најниже лествице људског живота. Фале ми зграде у бојама, улични свирачи, заљубљени парови, неке луде Насте што се глупирају крај фонтане. Фале ми нови углови да их нађем кроз објектив. Фале ми људи са којима могу имати опуштене разговоре. Фале ми креативци са којима бих делио енергију стварања.
Овде ми се живот свео као по казни. Као кад комунисти у Русији пошаљу своје неистомишљенике у Гулаг. Мука ми је више да гледам пицопевце што су се домогли пара. Мука ми је да гледам недозреле функционере како се возају као деца својим скупим лимаријама и кезе се неким бесом а да не виде како им над главом вија зло.
Убијају те данима и шапућу да си нико и ништа. Затуцава ме ова чаршија неким својим безнађем који ме убеђује да дигнем руке од снова. Шта ће ти то? Нема од тога леба! Ћути! Запосли се у неку фирму, ради, рмбај за ситне паре само да је газда срећан. Нису битни услови рада ни животна права. Само дођи у фабрички круг, навуци радно одело, погни главу. Смрзавај се, трпи до пиш паузе, нагутај се јефтине саламе. До куће се довуци, радно одело свуци, скувај кафу и ћути. Шта ће ти више?
И тако сваки дан док једном не осванеш на табли да би пролазници цоктали, вртели главом и попунили дан сочним абровима о теби. Након неколико дана нико те се више неће сећати...
Звучи вам суморно ово што сам написао? Слажем се. То је сурова стварност и наша сведеност. И мени се смеши такав живот хтео ја то или не. Фабрички круг, уморне ноге, затупљеност свакодневнице. Фотоапарат, камера, гитаре, и све оно чиме сам се бавио мислећи да ћу успети на жалост у Србији то умире и бива попишано. Попишавају нам снове и шансе ови који су дигли руке од сопствених. Ако ја нисам успео е нећеш вала ни ти!
Виђам повремено људе који су овој чаршији дали пуно добре енергије. Огорчени су, заборављени, одбачени и попишава их гологузија. И то она гологузија која је у нормалним временима била неприметна. Гологузија је освојила све и сада нам прописују своја правила. То је она клапа што живи у митовима и легендама да су потомци чудесног рода а заправо су најобичнији курци на бициклу. Сами су осмислили своје легенде и посебност и то нам намећу. Гомила затуцаних млатикураца дроби о заверама света, воде светску политику и бране Косово лајковима преко Фејсбука. Велики су верници који пипају мониторе рачунара надајући се дигиталном благослову дигиталног бога. Куцају амин чак и на огласу за продају библије. Дробе о православљу а у цркву не иду. Дробе о моралу а не излазе из кладионица. Дробе о технологији а ни сијалицу не умеју да промене. Разумеју се у медицину, вирусе, ДНК а лече се белим и црним луком јербо је то тако неко рекао на интернету. То је та гологузија која је процветала у Србији. Све сами стручњаци нечега о ничему.
Идем! Идем негде тамо ко зна где! Можда и за мене има неко парче неба где ћу бити срећан. Иди бре Бјела у пизду материну како си то изговорио лудачки добро. Вратиће се роде да их докони ловац убије из двоцевке. Било је код нас и таквих случајева.
Да ли ћу отићи - утећи пре него што ме прождере чаршијска рутина и сведе на ону неприметну погурену фигуру која иде од тачке А до тачке Б? Време ће показати...
