Зарасла је она стаза младости по којом смо гањали дечачке снове. Оно дрвеће на ком смо правили кућице од грања давно је изгорело у неком шпорету. На том месту сада су нека дворишта у ком лају досадни керови на сваког пролазника. Остало је само сећање...
Пустоловине капетана Хатере од Жил Верна читао сам са страшћу и на врху дрвета маштао како сам високо на јарболу и гледам има ли пустог острва у ком ћу пронаћи закопано благо. Ветар је њихао крошњу као да су пуна једра што ме гоне далеко негде до граница новог света. Машта једног дечака брусила је његове погледе на свет.
Неки дан се дечак угледао у одразу огледала. Пљунути капетан Хатера. Брада густа црна са нијансама белих и боре на лицу. Јеботе па овај баш личи на мене! Дечак је отишао срећан јер је видео свог јунака а Хатера се само шеретски насмејао клинцу који неће отићи од њега до краја живота. Тај клинац Хатеру и даље носи у нове авантуре живота. Тај клинац му је сва снага да буде и даље радознао. Тај клинац га је сачувао од вечне смрти, одвукао га из пакла и вратио га Оцу којем је коначно препустио брод и кормило у руке. Оче, вози ти ја сам уморан од бродолома. Тихо је Хатера прошаптао и предао брод Оцу. Отац га је сместио у кревет, превио ране и пустио мало да одспава. Дао му је времена да се одмори. Даривао му је и мирно море неко време. Једног јутра Хатера је видео дечака како пева у оној корпи на врху јарбола. Дечак му се насмешио одозго. Капетане! Рекао ти је Отац да мало ти управљаш бродом, каже само веруј и вози, Он верује у тебе! Хатера се запита где је Отац, како ће да вози без њега. Шта ако се насуче или удари у подводну стену? И наједном задува ветар, црни облаци надвише се над бродићем. Хатера узе кормило, спусти једра али ухвати га паника. Потонућу, преврнуће ми ова олуја брод. Оче! Оче! Где си Оче? Погледа на корпу јарбола дечака нема. Муње су шибале небом. Наједном дечак му је запевао '' Веруј, веруј капетане, веруј Оцу ти, ако вере имаш Отац ће ти помоћи''. Хеј бре клињо, теби је до песме а мене хоће море да прогута беснео је Хатера. Али дечак је био упоран! Веруј веруј капетане, веруј Оцу ти, ако вере имаш Отац ће ти помоћи! Хатера наједном сав мокар, уморан од љуљања брода препозна дечака. У том сазнању појавио се и Отац. Сине! Зашто се плашиш? Ако сам ти рекао да управљаш требао си да знаш да Ја верујем у тебе и да знам да ћеш добро пловити. Отац му се насмеши. Хатера осети у срцу снагу и љубав Оца. Јер свако дете осети кураж кад је Отац уз њега. Храбро узе кормило у руке и заплови у олују а онда као да се она угаси, ветар је однесе и на пучини појави се сунце.
Дечак је поново био високо у корпи и певао је. Хатера је препознао тог дечака. То је онај мали што је читао о њему. То је онај мали што га је упознао са Оцем. То је онај мали што је непрестано чувао Хатеру у свим бродоломима. То је оно безазлено биће које се непрестано радује у присуству Оца Хатериног. То је онај мали што је јутрос затекао у огледалу капетана Хатеру када се умивао. Тај мали му је непрестано чувао пламен давно предан у душу. Хатера је заплакао и запевао са дечаком. Дечак сиђе до Хатере и рече му: '' Волим те драги мој капетане јер си се вратио на наш брод ''...
Капетан Хатера завршио је ову причу. Некоме ће можда помоћи да се врати тамо где је изгубио свог дечака или девојчицу. То су деца неба коју ми матори упорно преваспитавамо и гурамо у свет одраслих а свет одраслих је тако лицемеран...
