Кишно време некако се погодило као да оплакује мртве пред задушнице. То су они дани када гробља оживе од народа, када се пале свеће, каде гробови, простру чаршафи да се крка над мртвим телима. Кажу ваља за душу појести а и попити. Ретко ко прича о преминулима, у већини случајева су главне теме свакодневних проблема живих...
Скувај жито - кољиво, иди до цркве да очитају молитву. И то се ваља и ако је обичај пагански настао пре Хришћанства али га је црква из неког разлога канонизовала, можда зато што је обичај исплатив. Ево код нас је та услуга 2000 динџи. Петнаестак секунди молитвеног певанија од свештеника да му позавиди и Баја мали книнџа. Некако ми тај обичај не прија и не иде му уз савршеног Бога који ће да спашава душе тако што ћемо да скувамо жито. Више сам за молитву искрену него за церемонијале сумњивог порекла...
Задушнице су дан када будући мртваци обилазе мртве. Звучи морбидно али је истинито. Чим изађеш из мајчине утробе и заплачеш штоперица животног времена се пали. Штос је у томе да нико не зна које су цифре на тој справи...
Фале промене у реторици. Фале беседници љубави и помирења. Превише су грмели ратоборни, превише су лапрдали лажови, превише дробе лицемери. Време је да се окренемо променама и надам се да су оне почеле да расту у срцима грађана Србије.
Параноја у Србији је предалеко отишла да су измилели лудаци који ће на крају оптужити лика који је изумео точак да је за све крив.
Власт се узврпољила ко да је села на мравињак. Први пут се осећа страх у њиховим очима. Волео бих да се у народу пробуди бунт јер заиста живот је постао јефтин да га свака бараба може купити и посрати га. Обезвређено је све да је више бесмислено бити уљудан према битангама...
Срчем кафу скувану на флашираној води јер данима у чаршији нема пијаће воде. Има је али није за пиће. Чекамо те силне анализе и извештаје као болесни на прегледе за неколико месеци. Ево прилике да напунимо пластиком оне еколошке канте што су нам оставили по двориштима.
На вестима зло и наопако јер зло пласирају наопаки како би истину изврнули наглавачке.
Ево киша и даље сипи...
Петак на измаку. Почео да се крца и јун месец. Пролази време у стајању. Постајемо нервозни због превише оних којима прија стагнација у говнима. Мора да се мрда иначе ћемо постати сједињени са фекалним смислом живота којег су многи прихватили из ситних користи...
Сутра ћемо да се ижџакамо над мртвима и кад чују како живимо неће зажалити што нису међу нама...
