Изложба фотографија '' Људи у објективу ''

 Петнаестог септембра одржала се и моја изложба фотографија '' Људи у објективу ''. Тридесет година сам фотографисао људе на улици, неким догађањима и сл. Истрпео бројна подсмевања мојих суграђана што носим фотоапарат у рукама. Али кренимо редом...

 

Једне вечери седећи код мог пријатеља Аца Јанковића - Гила, нешто смо почели да причамо о Косјерићу, фоткама и наједном се некако извукла реч '' изложба ''. Тада сам послао поруку мом пријатељу Предрагу Диковићу да ли би могла да се одржи изложба у просторијама АКЦ - а? Наравно Дика је рекао да би то волео да се деси...

 

Кренуо сам са припремом, разврставањем фотографија, корекцијама у фотошопу јер било је фотографија са веома малом резолуцијом, па је било оних на негативима. Све је то требало утегнути и одштампати. Мој мучени Епсон штампач је зрео за инвалидску пензију. Али успео је да одради посао и одштампа око шездесетак фотографија А4 формата на фотографском папиру. Муке сам мучио око механичких кварова на њему, данима загледао колико још има мастила и фото папира. Вукла ме је нека енергија да се то одради по цену да више немам ни капи мастила ни папира. Хвала Богу све је испало одлично!

 

Некако сам случајно упао у причу '' Дани Пере Лазића '' али заиста нисам хтео да имам икакве додире са властима, политиком и осталим глупостима. Та манифестација посвећена Пери је јако чудна, недефинисана и конфузна. Држао сам се АКЦ-а и мој ултиматум је био да без АКЦ-а нема ни изложбе. Хајде да помогнемо обострано једни другима. Нека '' Дани Пере Лазића '' дођу у АКЦ јер то је место расадник креативаца, уточиште слободоумних и обала културних размена. 

 Доносим фотографије у АКЦ, ређамо их на столове. Предлажем да Марија Ранковић својим осећајем преузме потпуно распоређивање фотографија. Ко ће боље да види целу причу него неко неутралан. И заиста Марија је предивно сложила фотографије и претворила их у једну бескрајну причу живота наших грађана забележених мојим оком. 

Тај дан пред изложбу био сам апсолутно без треме јер после толико година рада трема за такве догађаје једноставно не постоји. Улазим у просторије кад тамо столице распоређене, па шта је ово сунце вам пољубим? Како ће народ да улази и гледа фотографије? Лично сам морао да столице спакујем ( срећом склопиве су) и ставим на другу страну зида. Јер ако долазе људи на изложбу и затичу столице онда они морају да седну а то већ није изложба јер столице су окренуте супротно од фотографија. Брзоплетост организације често направи чудне потезе. 19 часова народ пристиже и то у великом броју. Посматрам реакције. Сузе, осмеси, гестикулације, приче. Господе успело је! Али неких петнаест минута почињу да враћају столице. Народ збуњен али седа они што нису имали места стоје. Седам и ја на бину за столом. Међутим, прича почиње о Пери Лазићу, ја седим затечен. Ред је да се ваљда прво прича о изложби која је отворила све и привукла народ. Али не! Опет та брзоплета организација јер имамо једну екипу која ради све у моменту и ону која планира али њу нико и не пита баш све. Филип Вукотић поставља ми питање о мојим сећањима на Перу Лазића. Ја ипак решен да испоштујем људе који су дошли на моју изложбу, вешто преокрећем питање у причу о људима. Морао сам и ако Филип ништа ту није крив. Био је ред да се прво посвети време изложби а не само да се пусти петнаестак минута да народ погледа и ајде сад на другу причу. То се тако не ради нигде. 

 Људи су били мало затечени и неки су ми рекли да су преварени јер дошли смо на изложбу а затичемо неку другу причу. И зато све ово пишем из поштовања свима који су дошли на изложбу да им објасним шта се дешавало. Верујте ми и ја сам био изненађен али нисам се нервирао. Рекао сам шта сам рекао на бини, поруке љубави, доброте и пажње једни према другима.  Није било љутње, чак напротив волим све људе са којима сам седео на бини. Они су јако паметни, имају прелепе приче али оно вече није било ни за њих инспиративно јер фалила је опуштенија атмосфера са врцавим хумором Пере Лазића и луцкастим упадицама покојног Небојише Ерића...

 Када ме питају како је прошла изложба ја им онако ко из топа одговорим САТИРИЧНО! Онако како би Пера написао у својим хуморима или луди Небојиша смислио неку опичену зајебанцију. Позовеш људе на дегустацију пршуте они дођу а на дегустацији нема пршуте него се прича о важностима веганске исхране. Ја сам се смејао те вечери као блесав јер у принципу све је испало мистериозно а мој силазак са бине је био у мом стилу, одо ја а ви наставите. 

 Да се разумемо, нико овде није ништа намерно урадио. Филип Вукотић је сјајан момак са којим бих увек радо сарађивао. Проблем је био само у тој организацији са ногу па бих топло препоручио мом пријатељу Фику - Фићи да промени стил организације јер није исто организовати метаљку на Црвеном Бријегу и манифестацију '' Дани Пере Лазића ''. Не врти се све око столова, ића и пића. А мени је посебно било смешно, урнебесно да дођем после свега у Хан да једем. Значи брате мили очекивао сам да ми изложба протекне уз трубаче, евентуално уз Гоци бенд и да се испред АКЦ-а окреће прасе. Скидам Филипу капу на стрпљењу и издржао је мушки све лудорије организације. 

 Била ми је част да сарађујем са Филипом Вукотићем, његовом супругом Сеном, са Маријом Ранковић, са Предрагом Диковићем. Такође била ми је част и да седим на бини са Драганом Шашом и Миодрагом Јевтовићем. Заиста ако ћемо некад да поновимо изложбу волео бих вас у тој причи али без '' шатра жива ватра '' стила. 

А посебну радост и понос изазвао је мој кумић Никола Рамчевић који је фотографисао изложбу и показао врхунско умеће и магију доброг ока. Све фотографије у овом блогу су његове...

А вама који сте били на узложби пуно хвала и све вас волим...