Михољско лето и шарени змајеви у небу вијају последњи лет. Ноћи су тихе као да се играмо жмурке, нигде никог на улици. Усамљени лампион жмирка над распуклим асфалтом. Ту и тамо у даљини забрунда аутомобил јурећи некуд. Раскопане улице чаршије аветињски зјапе у мраку док кафанице чкиље поспано. Касирка седи и броји паре минуле смене, последњи купац шушка са полупразном кесом и чешка се по глави за шта је дао толики новац. Враћам се кући ногу пред ногу не журећи нигде...
Поред мене промиче ветрић док ме верно прате стихови Балашевића
- Нема ме више у твојим молитвама, више ме путем не прате...
Никада нисмо одгледали филм до краја, неко га је прекинуо баш онда када смо требали да крунишемо заплет љубави. Ни одјавне шпице, ни оне музике на крају, само је пројекција угашена. Остала је она тмина да зјапи на платну...
А све је личило на срећан крај. Остарели гегамо двориштем загледајући једно у друго као некад. Није се десило. Ништа није као на филму. Стварност је сурова а свет данас је суровији него икада пре. Љубав је протерана и крије се у неким самотним пећинама чувајући успомене дубоко у себи...
На кривини која ме води дому свом усамљена кућа ћути својим тамним прозорима. Мачка искаче из смрдљивог контејнера носећи у зубима парче хране. Орахово лишће звецка у паду на асфалт. А иза мене и даље певуши Балашевић:
- Више ме не волиш, кад се враћам ниси будна, не гориш, гасне наша звезда чудна, лажна сребрнаста ствар...
У дворишту ме дочекају свеле кадифе док у соби жмирка кандило. Надвирим се мало да угледам трачак наде у тој малој светлости пред иконом. Стављам кафу, отварам свеску да запишем неке мисли. У том трену моја душа полеће далеко од свега. Тамо где често свраћам има место са којег видим Горњи Јерусалим. У тами једног брда седим на врху и чежњиво се дивим далеком светлу од злата. Маштам да ћу једног дана на крилима шареног змаја успети да долетим у тај обећани град. Покидаћу узицу која везује змаја за земљу и никада се више вратити нећу...
Када се спустим на земљу и затворим свеску, одложим пенкало и дубоко уздахнем. Пре него што заспиш Иване опери судове лења бубо! После се сручим у кревет, затворим очи у нади новог дана да ће бити нешто боље...
