Грми Аранђеловац небом а нигде облачка. Светлице закрсте небо а нигде ни капи кише. Није невреме, није временска непогода већ Небеска Литургија у цркви посвећеној Апостолима Петру и Павлу. Бог ме својим чудесним путевима доведе на Свету Петку да будем на Литургији. На првом кораку прага овог храма Господњег озари ме топлина љубави. А звона...
Звона одјекују како напољу тако и у срцу моме. Као да се само небо обраћа:
- Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу цару нашем Богу!
Као да сам ходио на великом сабору живих светаца док свештеници величанствено поје Богу молитве. А појци као птице небеске певају носећи ме на врх Свете Горе јер ми душа поста лака као перце. А народ само долази, поклања се и моли Господу. Не китињим причу, не улепшавам само вам препричавам оно што видех и што ме Господ удостоји призора.
Ено га Нектарије Енгински у раскошу славе коју стече понизношћу за време овог трулежног живота. Све његове патње и трпљења, понижења и мучења Бог награди Нектарија да му се поклонимо. И док прилазих икони као да сам прилазио сунцу које сија и греје а не спржи. И свака икона је таква у тој светињи. Све гори чудесном светлошћу небеског огња да имаш утисак да ће ти се тело растопити од умилности. Сузе саме навиру од осећаја слободе и љубави Божије.
Нестали су терети, нестале су питалице, рђаве помисли, бриге, туге, недоумице и гордости. Све је испарило под врелином Божанске љубави. Такав је осећај дат свима да стремимо ка Христу кроз покајање, љубав, праштање, врлине. Кроз таква дела у срцу Господ подиће нам храм свој и у њему служиће се непрестано Литургија. Ох како смо малени и безначајни са свим својим ставовима, мишљењима, предрасудама. Ох како се варамо многим пролазностима и хвалишемо памећу не видећи како нам време истиче брзо...
