Дођу тако они минути што цеде неке туге из прастарих рамова који висе на зидовима сећања, а у њима слике прошлости. Једном сам имао све што ми треба за своју душу чини ми се да је био трен, а од тада прође читава вечност.
Једном смо имали осмехе на лицима, овај град чинили ведрим док нису дошли тмурни дани корачница неотесаних ђилкоша. Под велом патриотизма одузели су нам живот и постројили га у своје оквире бижутерија кинеске производње. Данима на разгласу оптуживали су све наше дане среће као издајничке. Дан по дан један по један срећник подлегао је тмини па су се низ улице слиливали кораци несрећних људи...
Водене боје цуре низ зид јер слике прошлих дана роне тихе сузе. Срећа је постала мит и нестварна прича око ватре. Једном смо били срећни а када је то било више се и не сећам. То се деси када нико не пази да се увлаче у чопоре хијене жељне меса. Сада су то режања и пир је оглодао кости док се људи боре око остатака ничег.
На згаришту морала вијају солитери похлепе. Тамо где су птице певале сада трешти гологуза певаљка коју ће богати власник да отресе полупијан у неколико секунди иритације нервних завршетака полног органа. Поправиће оно мало крпица на себи жудећи за славом и препуним сплавом. Клинци ће балавити на тог дебељка који поседује њен живот.
А ми ћемо на друштвеним мрежама срати о моралу хистерично куцајући своје немоћи. А они ће од пара полудети још више па ће нас јахати спорта ради. Сиромашни изгубивши осећај вредности постали су навијачи сопствених јахача за мало сена и воде. Праве коње биће срамота па ће побећи далеко од људи.
Чаршијом се граде нови тротоари и нове улице да би сиромашни мање упадали у рупе а богати без проблема возали скупе лимузине...
Пушим крџу и пијем танку кафу у своја четири зида чекајући онај дан када ћу у један ранац спаковати нешто прња и отићи у мрски свет као домаћи издајник.Надам се да је и то близу...
