Да ми је неко рекао да ће смрт оживети умрли Мислионик и умрлу реч у мени насмејао бих му се. Али ти друже мој да умреш и оживиш последњу живу реч о теби е то је већ твоје масло које никад не бих могао прозрети. Зар си баш морао и ти да уђеш у редове смрти? А умиру најбољи у последње време као да је евакуација у току. Зар ти да одеш у ова времена када све постаје тамније из дана у дан, а ко ће светла палити?
Упознали смо се у борби за слободу и то раме уз раме данима и годинама. Упознао сам дивног човека који је једини имао муда да ме крије у својој кући када су звери хтеле да ми дођу главе. У том времену твоји клинци су се играли са мном, а данас ту сам и стојим са њима и не бој се, бићу за њих увек као што си и ти био за мене.
Добри мој друже Драги Јовановићу, нећу те заборавити, то је просто немогуће. Толико смо проживели заједничких тренутака који су чак ушли у анале препричавања. Не могу више да пишем, а хтео бих. Саплићу се речи од туге и сете. Живот нас је тукао маму му јебем беспоштедно али смо и ми пркосили док смо имали снаге. Године су нас мрцвариле, а тебе и узеше...
Људи ће причати приче али оне праве живеће од твојих искрених пријатеља које ће препричавати оно проживљено са тобом. Нећеш ти никад умрети док је нас живих. А видим у зеницама очију твојих синова и унука оно твоје јединствено.
Збогом пријатељу мој и ако Бог да видимо се једном на неком много лепшем месту него што је овај. А хтели смо да мењамо свет у неки лепши али свет то није хтео и ко га јебе! Ми смо своје одрадили поштено...
Одмори се друже мој, заслужио си.
Недостајаћеш нам пуно...
