Шта је мртва вера?
То је поступак без посвећења. То је брак из интереса а не из љубави. То је девојка коју заводиш ради облина и блуда а не из заљубљивања у њено унутрашње биће са којим би да живиш до краја живота. То је стање умишљености без стварних дешавања.
Мртва вера зна и да пости све постове уз све молитве али не уме да живи покајнички, не уме да пружи руку помирења, не уме да даје, не уме да воли, не уме да опрости. Није у стању да мири, није у стању да поправља, није у стању да заплаче нити саслуша невољнике. Мртва вера је опасна прелест која уводи човека у егоизам, гордост. Мртва вера те убеђује да си ти спашен а у исто време осуђује друге и распирује мржње а реч ‚‘ мржња ‚‘ не постоји у речнику Господа нашег.
А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, , чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне.
( Матеј 5: 44)
Мртва вера није у стању да сажме љубав јер није искрено пришла Господу а Бог је Љубав! Ако у мени нема љубави ја сам само познавалац вере који зна кад да се прекрсти, зна шта свештеник пева, знам кад да метанишем, знам сва правила. Али све је то мртва вера ако у мени љубави нема!
Где је моја вера
у проблемима, немаштини или изобиљу.
Ако је жива вера зашто дрхти када нема
и зашто се надима када све има? Зашто
дрхтиш веро моја у болести и зашто се
размећеш када пуцаш од здравља? Мртва
си веро моја! Заудараш и распадаш се у
својој трулежности! Загледаш похотама,
завидиш, љутиш се и бесниш. А кад уђеш у
цркву сва си преподобна, сва си нашминкана
и то дејство траје до првог корака ван
црквеног прага. Мртва си веро моја, сва
си наказна, сва си лажна! ( Из књиге '' Из мртве у живу веру '' - Иван Стефановић)
Мртва вера драги моји читаоци склона је пречицама када се појаве невоље. Она чак сваки дан чита '' Оче наш '' не схватајући чињеницу да изговара:
- Да буде воља Твоја и на земљи као што је и на небу!
Шта то значи? То значи да прихватамо Његову вољу без роптања шта год нас сналазило. То је крст наш који носимо и Његов је јарам благ јер нам Он помаже у ношењу крста. А шта то сад треба да значи? Какав Крст, какво ношење? Како нам помаже?
Хајдемо из почетка...
Шта је грех?
Ако ћемо грех посматрати кроз свакодневна сагрешења типа љутио сам се, прекорио сам неког, слагах и сл. Варамо се да познајемо грех. Грех је земно биће које се храни духом света. Грех смо ми сами од главе до пете. Грех је у нама и ми смо грех живећи у покварености. Оног дана када започнемо борбу са земним бићем уз Божију помоћ ми се ослобађамо греха. Страсти наше, слабости и лоше навике су гнојне ране. Оне се не могу одједном очистити и исцелити. То је болан процес. Победа над грехом је окретање ка Царству Божијем. А Господ Исус Христос нам је јасно рекао:
- Царство Божије унутра је у вама. ( Лука 17:21)
Ох како сам далеко од Тебе Господе јер сам ван себе и расут споља као прах на ветру. Слепац сам код очију. Очима гледам ово споља које ме заводи на безбројне начине само да не затворим очи погледавши оно унутра што је Твоје. Ох како сам глув код ушију јер слушам ово споља што јечи не чујући ово изнутра што поје…
Ох! Како сам далеко од Тебе Господе јер сам ван себе и несместив у Тебе! Ум мој је заваран овим споља и не уме да уђе унутра где јеси Господе! Чула ме одвлаче од Тебе, вуку ме странпутицама.
Молитве певам али сам и даље заглављен између светова. Трагам за Царством Небеским док ме саплиће ово земаљско.( Из мртве у живу веру - Иван Стефановић )
Ми смо склони пречицама а оне заиста не функционишу у истинској вери која је једина спасоносна! Нисмо свесни својих грехова и отуђености од Бога јер га третирамо имагинарно и подређујемо сопственим поривима који владају над нама. Ох, како је лако рећи: '' Верујем у Бога ''! А у пракси нема од вере ни у траговима! На првом искушењу суочимо се да је наша вера ништавна. На првом кораку склони смо да се сладимо грехом заборављајући на Господа. Ево одемо у цркву, молимо се, причестимо а чим клиснемо из храма на кафу крећемо са оговарањима и осуђивањима других. Где је вера у Бога тада браћо и сестре? Та вера је мртва вера! Или још страшније када људи одлазе код врачара, код јеретика да им скидају чини, да их ослобађају '' болести '', да их ослободе проклетства и сл. Е то је страшна мртва вера и окретање леђа Исусу Христу! То је прелест ( обмана ) када човека уљушка гордост која угађа његовим слабостима. Јер ти одеш на погружење водом код лажног духовника или конкретније речено варалице и некако ти лакне. И стварно! Види ништа ме не дира, миран сам. Е тада хришћанине несрећни треба да се замислиш зашто нема искушења? Па демони немају више проблем са тобом, ниси више на путу покајања, немају разлога да те ометају! Ако мислимо да ће овај живот пролазити у изобиљу без мука и проблема па ми смо тешке наивчине. Зашто је Његов ( Христов ) јарам благ? Зато што је Бог послао Сина свог да пострада ради нас како би се спашавали јер смо били неспособни да се избавимо по старом Закону ( Старом Завету ). Он који је био безгрешан, Син Божији ради свих нас био је шибан, понижаван, пљуван, исмејаван и на крају убијен! Ћутао је и носио сав наш јарам на крсту. Борио се да га носи док га саплићу, шибају и вређају.
Колико си Господе поднео бола чист као суза и светлији од сунца ради нас ништавних смрадова који грцамо у греховима и опет смо незадовољни, и опет угађамо страни разбојника Вараве, опет бирамо њега уместо Тебе! Опиремо се вољи Оца Твога Спаситељу наш и трчимо сатани да нам баја преко својих наказа! Млаки смо ти Спаситељу, млаки и бедни јер немамо ни зрна храброг исповедања Тебе. Ми крштена створења плаћена скупоценом крвљу Твојом и страдањем Твојим клањамо се ђавољим наказама званим гатари, магови, лажни учитељи и пророци јер смо бедне кукавице које не могу ни мало да пострадају ради Тебе Исусе Христе!
Снашла те тешка несрећа ма каквог облика она била, притисла те је и доводи у очајање. А ‚‘ очајање је највећи грех, јер је показатељ гордости и неповерења у Свемогућег Господа, који васкрсава мртве ‚‘ - Св. Силуан.
Свети Силуан нам је рекао истину у лице и ми смо заиста такви. На првим препрекама падамо у мрзовоље, љутње, гунђања, бес јер у нама не постоји поверење у Бога јер смо се препустили исувише земном бићу и кнезу света који је сатана. Хајде да не лажемо себе како смо верни а немамо ни мало труда у вери. Хајдемо од причеста кренути.
Пост кренуо а ми само практикујемо суздржавање од мрсне хране, а све остало далеко важније не практикујемо. Пост није ждерање посних колача, рибе и пасуља. Ма пост није ни пасуљ на води ни гладовање ако у нама нема борбе против слабости и ватрене молитве у покајању. Можеш ти постити све постове али ако се не бориш против својих слабости и ниси свестан њих, твој је пост лаж! Замисли још такви дођемо на причест. Станемо у цркву на светој Литургији и блејимо у празно! Ма и певамо ми Богу али је то више хвалисање и скретање пажње на себе. Па очас посла приметимо шта поп ради у олтару и шта она баба Милојка пали свеће. Их! Знамо и да метанишемо па главама ударамо у леђа других верника. Па чукамо главама о фреске, па се завијемо у мараме, накркамо бројаница на руке. И онда онако '' преподобно '' одемо на причест. А какако свештеник огласи крај Литургије ми похрлимо на кафицу. Прва тема је оговарање и осуђивање. Настављамо све по старом уместо да из цркве излазимо као нови људи!
Ко стекне понизност у Богу тај је упловио у воде смирења. Али до понизности се не долази лако јер нам предстоји опак противник звани Его!
Егоизам ( Его – ‘‘ЈА‘‘) је стање превелике самоважности, самољубља и уздизања себе.
То је тешка духовна болест са којом човек има беспоштедну борбу…
- Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. ( Посланица Филипљанима 2:3)
Его је склон да се слади самим собом, да уздиже себе изнад других, да се надима, да се хвалише. Он је онај фарисеј што се клања по раскршћу да га сви виде. Он је онај кад пости и свима говори да је у посту, па хукће, па се смркне и глуми неку побожност. Његова малена мука већа је од највећих мука. Грешке своје не признаје оправдавајући их са гомилом речи. Препотентан и арогантан, умишљен и препун интелектуалних безначајности са којима импресионира околину. Своје мане и слабости не побеђује већ вешто крије. Критике не подноси. Подсмева се другима, склон је да понижава и осуђује. Брбљивац, ласкавац и манипулатор. Воли да му чешу уши, чеше и он другима ради свог престижа. Тежи ка положајима, горњим крајевима на свечаностима и тапшању по рамену. Сав је земан и у својој ароганцији не види изопаченост…
Гордост у вери погоњена егоизмом може да буде опасно оруђе помрачених доктрина. Кроз веру се лако остварују политичке амбиције, жеље за моћи и мобилизација поклоника. Људи у вери павши у прелест гордости искључиво воле и поштују своју веру али друге осуђују, омаловажавају и мрзе. То није одлика хришћана.
- Али мени Бог показа да ни једног човека не треба звати поганим или нечистим. ( Дела Апостолска 10:28).( Из мртве у живу веру - Иван Стефановић)
И ови мученици који су преварени нису свесни да су уљушкани у лаж па иду код лажног духовника да их погружава у воду. Они нису у стању да се суоче са својим греховима па су похрлили да им то неко преко везе скине водом и молитвом. Наравно уз одређени трошак. Дух прелести их заводи и чини да се осећају побожно, па чак и плачу и лежу по цркви а да не знају да су у прелести. Јер ко иде ван Литургијског живота тај спасења нема и тачка!
По чему се познају верници истинске вере?
- Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање.
Посланица Галатима Апостола Павла 5:22)
Све супротно је плод мртве вере!
Да не бих сад овај текст претворио у другу књигу, написаћу за крај шта је истинска вера у Христа.
То је драги моји читаоци начин живота, суштина а не форма. Форма је мртва а суштина је жива. Ако форму сјединиш са суштином онда то поприма облик вере која живи својим Литургијским ритмом. Ако сам форма онда се ја молим и постим без свесности греха свог и постојања Бога. Ако са страхом и трепетом и стидом исповедам грех пред Богом а постим и молим се онда сам жива вера суштине у форми и то ме чини Христовим. Све без тога је мртва вера!
Драги мој брате по Христу и драга моја сестро по Христу, сви смо грешни, нема достојнијег греха пред путиром на причесту. Имамо само оне који дођу без духовне борбе да се причесте и оне који се боре са грехом и то је суштинска разлика. Не бежимо од причеста али не прилазимо му без борбе и то је сва суштина истинске вере. Ко је достојан? Има ли таквих на овом свету? Нема и то је чињеница. На причест долазе они са мртвом и живом вером. Жива вера се бори непрестано од свете Литургије до свете Литургије. И Бог гледа нашу борбу. Не плаши се смрти и не жали за светом јер овај свет је мртав свет. Овај свет те заводи како би те увукао у свој пакао и нахранио његова гладна уста. Невоља те стиснула од болести до беспарице, смрт ти је покосила најмилије. Не падај у очај него се држи Господа. Не тражи спас ван цркве јер га нема! Лати се молитве, трпи и благодари Господу и веруј! Било је дана када сам мислио да ће читав свет да ме смрви, да ће да ме глад сатре, да ће ме смрт унаказити. Али латих се молитве, схватих да није тежак јарам Христов ни крст већ су тешке греховности у мени које се опиру и непрестано говоре како Те нема Боже. А Ти си ме подизао из моје наказности, сујете, гордости. И сваки пут када су ми колена клецнула да паднем Ти си ме придржао. Храниш ме својим чудесним пројавама, умиваш ме својом љубављу и стрпљиво ми обнављаш сломљена крила која поломих греховним животом. Данас сам Ти захвалан Господе свим мукама које су ме цедиле данима, месецима и ево неколико година. У тим мукама спознах себе и схватих да ја немам ништа осим Твоје милости. И смрт око мене не уби ме него ми васкрсну веру у Тебе јер си велик Господе.
Зато браће о сестре по Христу, Бог ће да опрости ако смо ми спремни да се покајемо. И ви који сте се погружавали и упали у јерес не очајавајте, не гордите се него се покајте. Што већи стид у исповести то је већа благодат Божија. Сви ми треба да се стидимо својих греховности. Ми православни хришћани треба једни друге да у љубави подижемо без осуде. Сви смо склони греху али грех расте када му се не опиремо молитвом.
И за крај један диван стих из Давидовог псалма:
У јутру слушаш глас мој, ујутру стојим пред Тобом, и чекам…
Псалам 3: 3
