Литургијска ритмика живота...
Ниједна суза принета у покајању, ниједно дело учињено ближњем, нити једна реч молитве неће оживети ако све то не принесемо Господу на Светој Литургији. Живот без Литургије не постоји; то је тек привидно стање и траћење времена које нам је даривано за покајање. Без ње ми, хришћани, полако копнимо, док нас „кнез овога света“ неприметно интегрише у апсолутно земаљско биће пропадљивости.
Суштина нашег подвига
Узалуд је крстити се у пролазу поред цркве ако ниси на служби, ако ниси у саборности са Богом и под плаштом Његове благодати која тада силази на све присутне. У Литургији је сабрана сва суштина наших духовних подвига: молитви, покајања и доброчинства.
„Ако би се све тајне вере и Цркве могле свести на једну, онда је то Света Тајна Евхаристије. Она нам даје васцелог Господа Христа у богатству Његове Богочовечанске Личности. Јер, Света Литургија је Црква са Христом и у Христу.“
— Архимандрит Јустин Поповић
Ревност као предуслов
Предуслов причешћа је ревност. Постимо све постове, постимо среду и петак, али још је важније богослужење молитвом, делима и чежњом за Господом. Варамо се ако пост сведемо само на храну; она је ту само да нам помогне да укротимо страсно тело које „подивља“ од јаке трпезе. Тело је улаз у грех кроз стомакоугађање и разне заводљивости, зато је кључна духовна борба са самим собом.
Господ гледа наше борбе против палости. Свако ко води духовни рат са греховним бићем у себи — кроз трпљење и смирење — долази на Литургију по снагу Божанске силе Расппетога Сина Божијег.
Када је Бог на првом месту
Спасење је начин живота. Када је Бог на првом месту, онда је све остало на свом месту. Чим себе ставимо у први план, наша гордост нас чини рањивима. Без Христа испред себе, ми гледамо у празан простор сопствене несавршености која нас води у пропаст. Али када је Христос у фокусу, ми живимо наспрам Њега Савршеног и угледамо се на Њега.
Уместо такмичења „ко ће бити главни“, позвани смо на саборност у љубави. Док год је „ја“ испред свега, у нама ће владати раздор, завист и подмуклост.
Вера изнад празне традиције
Не заваравајмо се лажним осећајем припадности кроз испразне традиције, национализам или успехе из прошлости. Време које имамо је ово сада. Православац бди молитвом и покајањем да га смрт не би заскочила ван Спаситеља.
Живот у Христу није онакав каквим га данас често приказују: кроз „затуцаност“, ношење икона по путевима ради представе или механичко крштење уз осуђивање ближњих. То су скупине у прелести и гордости које немају понизности ни послушања.
Пут ка Путиру
Не дозволите да вас заводе заведени! Слеп човек вас може увести само у дубљу таму. Не слушајте оне који се не причешћују и траће своје време. Не постоји „достојан грех“ или „мањи грех“; постоји само твоја духовна борба. Са том борбом идеш пред Путир да примиш снагу.
Бог гледа твој труд:
Колико си пута рекао искрено „опрости“?
Колико си пута помогао немоћноме?
Колико си пута обуздао језик од оговарања?
Литургија је наша неопходност. Свако изостајање нас слаби у борби против ђавола. Не слушајте оне који говоре да „не ваља пуно ићи у цркву“ — то су гласови лењости и угађања себи. Живот је непрестана борба између земаљског и духовног. Бди, да те смрт не заскочи без Исуса Христа Спаситеља.
Фото: Иван Стефановић ( Црква у Косјерићу )
Коментари
Постави коментар