У делима спасења...
У делима спасења: Вера као живи огањ, а не пука изјава
Вера у Бога није „реда ради“. Лако је изговорити „верујем“, али да ли у теби заиста живи убеђеност у Његово постојање? Колико је сумње, а колико истинског поверења у Бога? У овом свету који нам непрестано краде пажњу, нико није имун на сумњу. Међутим, проблем настаје када вера постане површна — када кажемо да верујемо, а не живимо по Закону који нам је дат као пут спасења.
Илузија побожности
Морамо се суочити са истином: спољашња обележја не спасавају сама по себи.
Мислиш ли да спасава само крсна слава или седам дана поста пред причест?
Да ли је довољно прекрстити се уз чашицу ракије?
Да ли бројаница око руке чува од зла, а сто икона у кући од несреће?
Све је то бескорисно без учешћа срца и ума. Чак и свакодневни одлазак у цркву је бесциљан ако у срцу нема покајања. Не спасава грађевина, већ оно што у њу уносиш — да ли улазиш са бригама овог света и чежњом за богатством, или са искреним вапајем за спасење?
Моћ новца и замка гордости
Често тежимо комфору и сигурности коју пружа новац. Истина је, без новца се у овом свету не може, али он нас лако превари. Када смо имућни, молитве нам постају „пуне себе“, без трунке покајања. Новац у рукама ствара илузију да смо „мали богови“ који имају моћ. Тада улазимо у опасну зону гордости: надимамо се док га имамо, а чим нестане — постајемо мрзовољни, уплашени и огорчени. Наше смирење се распрши као прашина на ветру јер нам је темељ био материјалан, а не духовни.
Тајна спасења: Милостиво срце
Христос нам је оставио јасан путоказ у Јеванђељу по Матеју (25:31-46). На Страшном суду, Судија нас неће питати колико смо књига прочитали, већ:
„Јер огладнех – и дадосте ми да једем; ожеднех – и напојисте ме; странац бејах – и угостисте ме; го бејах – и обукосте ме...“
Шта вреди молитва од три сата и клечање у цркви ако си презирао невољника? Ако си себичан, како ћеш допрети до Онога који је дао целог Себе за нас? Спасење је у милостивом срцу. Запитајмо се:
Када смо последњи пут заиста саслушали ближњег?
Када смо искрено рекли „опрости“ или „опраштам ти“?
Када смо тајно некоме помогли, без жеље да нас ико види?
Ко је заиста хришћанин?
Хришћанин је онај који се моли за све — и за пријатеље и за непријатеље. Он живи у покајању које га чини кротким и питомим. Он нема потребу да влада другима нити да се такмичи. Његова дела су плод Духа Светога којег смо добили на крштењу.
Надахнуће Духом не долази само свештеницима, већ свакоме ко живи истинском вером. Ономе ко пред Богом збори из умиљења, као дете у наручју мајке.
Поглед ка циљу
Апостол Павле нас учи да заборављамо оно што је иза нас и стремимо ка ономе што је испред. Ако си јуче згрешио — данас се покај. Ако си учинио добро — данас учини још више. Циљ је Христос, а сваки дан је нови дар за прослављање Његовог Имена.
Ми смо „изабрани род“ не зато да бисмо били уображени, већ да бисмо били одговорни, храбри и милосрдни. Наша вера није жалопојка, него радост спасења. Не сагињи главу у блато греха. Усправи се и погледај у Христа који је пострадао за тебе.
„Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим.“ (Откривење 22:12)
Коментари
Постави коментар