Вера у Бога није пука изјава реда ради. Верујеш у Бога, али да ли заиста у теби живи убеђеност у његово постојање? Колико има сумње наспрам убеђења? Буди искрен према себи онако сам са собом без иког да утиче на тебе или да због неког будеш приморан да кажеш оно што није истина.
У анализи сопственог веровања десиће нам се буђење истине, трагање за истином и суочавање са истином. Да ли Бог постоји у мојој стварности? Верујте ми, нико од нас није имун на сумње, поготово у овом свету који нам непрестано одвлачи пажњу од Бога. Људи данас се лако изјасне у веровање али површно јер ништавно је рећи верујем у Бога а не живети у његовом закону који нам је даривао као пут спасења. Мислите ли да крсна слава спашава? Да седам дана поста и један причест су довољни за спасење? Да је довољно прекрстити се уз чашицу ракије? Можда путовања по манастирима спашавају? Или бројаница око руке чува од урока и зала? Или сто икона у кући чувају од несрећа? Морам да вас разочарам, то је све бескорисно без учешћа срца и ума у молитвеном и покајничком деловању. Површност нема никаквог ефекта. Чак и ако идеш у цркву сваки дан а у срцу нема покајања и молитве, твоји одласци су бесциљни. Не спашава грађевина већ оно шта уносиш у њу да ли празно срце оптерећено бригама света, чежњама за богатство или блудном жељом или неким другим материјалним тварима. Ако у цркву улазиш са надом у спасење, са покајничким расположењем и искреном молитвом онда твоје посете у цркви су делотворне.
Ми смо склони да бежимо од невоља али невоље наше су нам тешке јер смо горди и не умемо да се понизимо пред Богом и захвалимо му на свему што нам дан донесе. Често ако не и свакодневно тежимо ка комфору безбедности нашег окружења. Новац којим имамо храну, одела, плаћене рачуне, лекове чине нас сигурним. Да! То је истина, новац нас испуњава, новац нам умирује бриге. Зато смо склони да ради новца изгубимо вечни живот зарад овог пролазног. Чињеница је да без новца не можемо функционисати, на њему свет почива и ту ми ништа не можемо да утичемо. Али чињеница је и да себи угађамо превише и да су нам жеље искварене због слабости наших чула. Ох како је бајно када смо ситуирани новчано, чак су нам и молитве некако пуне себе а ни у траговима покајања. Новац у рукама некако те чини малим богом који има моћ да купује. А онда те моћ мами да купиш нешто па да то неко други види, да те примете а ти се из дана у дан надимаш не схватајући да си ушао у опасну зону гордости. Чим новца нестаје ти си мрзовољан, узнемирен и уплашен. Моћ новца нестаје у теби, а твоја смиреност распршила се као прашина на ветру...
Бриге и проблеми у овом свету почивају на непрестаном страху и снадбевању материјалних средстава. Није спорно имати али јесте спорно гомилати. И зашто сам почео ову тему на овакав начин?
Постоји тајна спасења коју нам је Христос рекао али ми не обраћамо пажњу на то. То је један читав пасус који нам Апостол Матеј говори или тачније преноси шта је Христос рекао о свом другом доласку. Хајде да прочитао о чему се ту ради.
А кад дође Син човечји у својој слави и сви анђели с њиме, онда ће сести на престо славе своје. И биће окупљени пред њим сви народи, и он ће их одвојити једне од других као што пастир одваја овце од јаради, и поставиће овце себи с десне стране, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима с десне стране: ‘Ходите, благословени Оца мога, наследите царство које вам је припремљено од постанка света. Јер огладнех –и дадосте ми да једем, ожеднех – и напојисте ме, странац бејах – и угостисте ме, го бејах – и обукосте ме, разболех се – и посетисте ме, у тамници бејах – и дођосте к мени.’ Тада ће му одговорити праведници и рећи: ‘Господе, кад те видесмо гладна и нахранисмо, или жедна и напојисмо? Кад те видесмо као странца и угостисмо, или гола и оденусмо? Кад те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо теби?’ А цар ће им одговорити и рећи: ‘Заиста вам кажем, уколико учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.’ Тада ће рећи и онима с леве стране: ‘Идите од мене, проклети, у вечни огањ припремљен ђаволу и његовим анђелима. Јер огладнех – и не дадосте ми да једем, ожеднех – и не напојисте ме, странац бејах – и не угостисте ме, го бејах – и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах – и не посетисте ме.’ Тада ће они одговорити и рећи: ‘Господе, кад те видесмо гладна или жедна, или као странца, или гола, или болесна, или у тамници и не послужисмо ти?’ Тада ће им одговорити и рећи: ‘Заиста вам кажем, уколико не учинисте једном од ових најмањих, ни мени не учинисте.’ И отићи ће ови у вечну казну, а праведници у живот вечни.” (Матеј 25:31-46.)
Шта ће нас спасити пред Судијом? Шта нам то Спаситељ говори кроз Апостола Матеја? '' Дадосте ми да једем кад огладнех''. Али кад Ти Господе беше гладан да би ми тебе нахранили зачидише се праведници. Али Господ симболички говори да је чињење добра као на пример нахранити гладног, је као да си Бога нахранио и јеси али добрим делом. Спасење драги моји састоји се у МИЛОСТИВОМ СРЦУ! То милостиво срце можемо видети и у причи од добром Самарићанину. Прегршт је примера милостивог срца. Шта ми моја молитва од 3 сата вреди и клечање у цркви ако сам презрео, ако сам игнорисао невољника? Ако сам себичан и гледам само себе, како ћу онда допрети до онога који је дао читавог себе ради спасења свих нас? Хајде да се осврнемо на наше свакодневнице и сагледамо колико у нама има милосрдног срца. Кад смо са осећањем задњи пут саслушали неког свог ближењег у кући? Када смо излили нежност и пажњу једни према другима? Када смо угађали једни другима? Када смо изговорили опрости или опраштам ти? Када смо застали у послу којег радимо и захвалили се Богу на томе и завапили му благослов? Када смо посетили задњи пут неког у невољи и дали му утехе и љубави? Када смо тајно неког даривали нечим потребним? Када смо задњи пут изузели себе и дали првенство неком другом? Када видимо болесног сетимо се Христа који каже неправеднима: '' Болестан бејах и не посетисте ме. '' ''Гладан бејах и не нахранисте ме.'' А то су оне ситуације када неко моли за помоћ а ми се правимо да га невидимо. Зар нам неће Господ рећи на суду као таквима: '' Идите од мене проклети!''
Нису ли то дела вере, нису ли то дела љубави кроз Христа? Шта нас чини Христовим него дела! Пуноћа литургијског живота је наша саборност у молитви, наше свакодневне молитве, покајања и причест. Кад смо код причеста на литургији, морамо схватити да нас пуноћа спасења тада чини делима која смо учинили и принели их Богу у том тренутку причеста. Дела нас чине богатим у Царству Небеском, недела нас сврставају у пакао. Не варајмо се да ћемо проћи пуким површним присуством у цркви, варујући црвено слово и нерадећи ништа на празнике. То је тако бесмислено да једино силе таме радује.
Ко је хришћанин?
Онај који се Богу моли не само за себе већ за све и оне који су му пријатељи а још јаче за оне који су му непријатељи. Онај који живи у покајању а покајање га чини понизним и кротким а кротки је питом и нема порив да се такмичи са другима ни да влада њима. Такви су милосрдни и служе једни другима у љубави Христовој. Такви ће нахранити гладног, угостити странца који би да се огреје, да се склони од кише. Такви ће посетити болесне да им пруже реч утехе, да им помогну шта треба. Такви ће невољницима да помогну онако како могу без надимања и хвалисања. Тако ће се духовне борбе чинити неустрашиво јер дела су пуноћа благодати Божје!
Шта ми користи знање у вери ако га не умем поделити са другима. Како ћу неком о Христу говорити сувопарно као робот без и мало емоције и љубави? Никако! То су говори који немају плода јер немају надахнућа Божјег. А ко живи и дише Христом тај је непрстано на извору знања које му домеће Дух Свети. Ох, како Дух Свети неком да домеће знање а није свештеник? Врте главом верници у неверју. О слепи код очију, глуви код ушију! Надахнуће Духом Светим долази до сваког ко живи истинском вером. Ко чини дела, ко се моли покајнички и зна да пред Богом збори у умиљењу, као мало дете кад се склупча у наручју мајке. Тај живи Духом Светим који га повезује и преко кога он комуницира са Христом. Зато смо на крштењу добили Духа Светога јер нас Христос није оставио као сиротане већ нам је послао Духа Светога.
Сваки дан је дар од Бога и циљ свих нас да га прођемо молитвено у покајничком расположењу, чинећи дела кроз љубав и кротост. Апостол Павле нам каже следеће:
'' Једино пак чиним: што је замном заборављам, а стремим за оним што је предамном. И трчим према циљу ради награде небескога призивања Божијега у Христу Исусу''. ( Филипљанима 3: 13-14.).
Апостол Павле хоће да нам каже да ако смо јуче чинили добра дела, нека смо, ако смо згрешили нека смо. Данас, или сад, не марећи за оно јуче, трудићу се да учиним још више доброг а што мање лошег. Јер сутра ако Бог да, доћи ће нови дан да прослављам Христово име чинећи добро а пазећи да не чиним зло и тако до краја живота. Јер циљ је Христос, циљ је ићи за Њим у делима огледајући се наспрам Њега!
Као такве хришћане Христос нас сврстава у род изабрани. Да не препричавам ја, боље да то сам каже Његов ученик Апостол Петар.
А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ, да објавите славна дела онога који вас је из таме призвао у своју чудесну светлост; 2:10 ви који некад нисте били народ Божји - сад сте Божји народ, ви који некад нисте били помиловани – сад сте помиловани. (Прва Посланица Апостола Петра 2:9-10.).
Нисмо ли такви Христови? О јесмо! Одговорни, достојни, храбри, кротки, милосрдни и сложни јер живимо у духу саборности. Нису ли наше малене молитве у домовима нашим мале службе Господу уз приношење мирисног тамјана. Не чини ли нас дух молитве у сабрању и ако нисмо близу једни других? О, чини, чини! Не гордимо се тиме, али носимо у сјају Христове славе. Не тежимо ка првенству, тежимо ка служењу у добру. Храбри смо против кривде јер јој не припадамо. Не бојимо се зликоваца јер нам душу убити не могу. Нисмо ли изабрани? Па јесмо? Не чини нас то уображенима већ кроткима. Нисмо се издигли као посебни већ смо се поставили иза свих јер нам не ваља јурити првенство, моћ и положај. Када би смо то чинили онда би смо били они који не иду за Христом. Не заборави да моћ почива у слабости јер нико од нас нема моћ, само је Бог има. А Бог је на страни слабих. И молитва твоја за другога нека буде умилна и пуна љубави, веруј биће услишена. Бог никог неће оставити да се узалуд моли нити ће га посрамити ако од Њега помоћ тражи несебично пун љубави. Није наша вера у Христа жалопојка већ радост спасења. Није спасење очај већ нада у живог Бога. Не сагињи главу, усправи се, погледај Христа који је пострадао за тебе. Ако је пострадао за све нас а зашто би ти сада очајавао? Главу горе ка Њему, доста си је држао по блату греха.
'' Ево долазим ускоро и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим.'' ( Откривење 24:12).
