Смрт је прелила кап у чаши горчине, похлепа је фушерила рад, надстрешница је пала а са њом и сва лаж која се сеје деценију...
Мук, она језива тишина посвећена смрти, и гомиле људи што ћути и кипти од беса. Децу сте почели да газите, да бијете као крволоци док са ваших ТВ екрана демонизујете правду. Где ће вам душа одзвања питање кроз тишину? Зло има свој пут и зове се пакао, али је зло спремно да створи пакао поштеном свету бранећи своју похлепу, своје трулежно богатство.
Данас у Косјерићу млади, лепи и паметни момци и девојке стоје са црним балонима на којима пишу имена преминулих. Тишина поје неку своју тужну песму о једној младости коју би да поломе када је најлепша. Вребају их чопори шакала желећи њихове кости под ногама. Слугерани партије, робови похлепе, уцењени криминалци, уцењени послодавци, протуве без грама мозга крију се у сенкама улица да нас заскоче, поломе и оптуже како смо својим лицима зверски ударали у њихове песнице и стопала. Медији ће гроктати о нама као хордама зла. Ако нас убију прогласиће рутински самоубиство под опијатима. Лаж и само лаж упумпава се хипнотисаној гомили кораком у гробу који би да нас задаве јер смо усташе, страни плаћеници и Ђиласови поданици. Једна те иста матрица, једна те иста хипноза...
Председник барата нашим животима и униформисаним лицима која ће бранити по наређењу гомиле хулигана, насилника што јуришају на голорук народ. Суд ће пресудити по наређењу и вољи партије, невине ће прогласити кривим а страначка пијавица испиће виски задовољна што ће се наставити бизнис.
Корпоративне опозиције меркаће прилику да створе позиције упорно блатећи оне истинске борце и честите људе. Гомила хијена мерка плен и балави похлепом кад помисли на могуће богаћење. Какав пад, какво посрнуће једног народа који се дичи својом прошлошћу...
Балони црни полетеше у небо. Ћуте док их ветар носи где хоће. Испраћамо их погледом и завидимо на слободи. Ми на тлу чекамо знак, ону трубу са неба да означи крај зла. Комадају нас како хоће, проклињу нас бабе најкрвавијим клетвама, герељи би нас штапом по глави. Рушимо им учмали живот за пинком, реметимо им информер домољубље, а они што су запослени у државним јаслама преко странке себично бране своје ухлебљење са назнаком '' Отет хлеб из нечијих уста ''.
Презир и пркос у очима девојке да се смрзнеш од те силе решености да поправи порушено од руку матораца. Тај поглед казује да ће млади изградити своју будућност деци која долазе јер ми матори сврзали смо се странкама непрестаним раздорима и лидерима. Да! Били смо неспособни. Ред је да сада помогнемо али да им не сметамо.
Данас је Косјерић имао народ који стоји поносно. Да се нађемо овим орлићима и сачувамо их док крилима не ојачају.
Гроктачи су гледали своја посла, уздају се у председникову службену полицију која ће ревносно чувати батинаше да их ми не повредимо овим сељачким рукама, овим челима изрезбарени борама брига, да их не налупамо празним новчаницима, да их не угрозимо образовањем, да их не убијемо пиштаљкама.
А они стоје мирно као да у њима одјекује сва мудрост сажета из свих прошлости. Држе се саборно, владају се кротошћу, боре се љубављу. Достојанствено одају почасти и тихо у себи оплакују невине жртве...
