Док сам боравио у Прову код брата, често сам имао надахнућа да пишем духовна сагледавања. Боравећи између две светиње посвећене Богородици, молећи се Богу свакодневно у њима, излазио сам у смирењу надахнут да пишем. Зато сам назвао овај серијал текстова ''Провљански записи ''...
И црква се упрља нашим стопама док улазимо у њу носећи са улица и стаза прашину и блато. И ако се црква унутра не очисти постаће прљава и неугледна. А црква унутар срца нашег прља се чулима вида, слуха, мириса, додира итд. Ако је не чистимо покајањем, молитвом, ревношћу врло лако ће се претворити у прљаву злобу, каљугу блата у ком се ваљају свиње разврата, похлепе и блуда...
А ти си дом Божји, црква жива задобијена крштењем у којој је Дух Свети. То је она црква скупо плаћена крвљу Сина Божјег Исуса Христа. Кроз ту цркву дато ти је спасење и васкрсење. Од тебе почиње твоје спасење јер у теби крштењем дата ти је спасоносна црква Христова коју ћеш открити када почнеш да је чистиш од својих слабости. Од силне прљавштине срца твог, по зидовима је мемла зависти, похоте, осуђивања, разних злоба, предрасуда, лакомства итд. Црква у теби зачаурена је твојом вољом јер си се окренуо ка спољном свету који тобом влада кроз чула. На Бога не мислиш нити га чујеш, нити га видиш јер га и не тражиш а оптужујеш Њега за своје судбе клете. Али онога дана кад пожелиш Бога, у теби ће се пробудити црква Крштења у срцу твоме. Крштењем си добио Духа Светога, али Он не реагује без твоје воље. Бог се не меша у нашу слободу, Он чека нас да ми Њега зовемо и желимо. Када се то деси онда се покреће процес спасења у Крштењу које ће нам зацарити Христа у срцима...
То није лак ни брз процес да се очистиш од слабости која те везују за пропадљиви свет. Али кад схватиш своју немоћ у сопственим покушајима да се спасеш и кад признаш да сам ништа не можеш, тек тада ћеш схватити да је време да те Христос поведе. Све док се ти мешаш и себе истичеш у било чему, ставио си у други план сопственог спасења самог Спаситеља. Али, почни! Ако не почнеш ништа се десити и неће! Али схвати, да мораш бити истрајан јер ће те свет убеђивати да је то машта, примитивизам и обмана. Многи су годинама трагали за Богом али га нису нашли јер су све време себе држали у првом плану. Од себе самих нису могли да виде Христоса. И ти ћеш то радити пуно пута, истрчаваћеш у први план, али искрена жеља за Христом враћаће те на пут да идеш за Њим а не Он за тобом.
Почни да идеш на Литургију, упознај се са својом вером спасења. Пости средом и петком како ти је Црква Апостолска благословила. Када дођу већи постови, почни онолико колико си кадар да учиниш. Није пост казна храном, ако тако кренеш са постом он ће ти бити више гастрономски подвиг него сама суштина послушања Богу. Немој се хватати Гугла и куцати разна правила исхране, одмах ћеш се умрсити у мрежу гордости. Почни скромно јер ниси способан за велике подвиге а велики подвизи нису у томе што ћеш се месец дана рвати са храном на води. Твој једини противник ка спасењу си само ти! Храна је увек у другом плану. У првом плану је покајање оно искрено и ватра жеље за спасењем. Чим се окренеш рецептима за пост, колико грама брашна, воде и сл. ти си се погордио и умислио како се спашаваш. Почни скромно и са ставом да ништа не знаш! Скромност је све што ти треба у посту. Ако почнеш са тешким постом, брзо ћеш се раслабити и кнез света ће те веома лако одвратити од истинског пута и истинске вере.
Када се тамјан осети миомирисом у цркви, у нама се дешава тај неки део смирења. А када се смирење у срцу зацари онда душа постаје миомирисна и пријатна у окружењу. Временом твој живот постаје литургијски, јер си почео да живиш наспрам Христа који те корак по корак преображава у новог човека, Новог Завета.У том процесу твоје срце постаје црква Христова у којој се служи Литургија милосрђа, љубави, безазлености, кротости, умиљења, добротољубља итд...
Царство Божје унутар је у вама! - Ап.Лука 17:21.
Окренувши леђа овом спољном свету и загледавши се у унутрашњост свог бића, ми се заправо окрећемо ка Христу Спаситељу. Он постаје наш вођа, водич кроз живот. Кроз Христа ћеш далеко боље имати суочавања са бројним спољним проблематикама свакодневнице. Смирен човек брзо проналази решења проблема, а узнемирен врти се у круг и показује јасне знаке везаности за пролазност овог света. Зато нас свет мучи јер нам је наметнуо бројне зависности. Стрес је опако оруђе кнеза света јер њиме нас раслабљује и удаљава од Бога. Он нам све време покушава нарушити однос са Богом и чини Бога у нашим умовима нестварним. Таквим утицајем ми постајемо маловерни заправо бића очаја која на крају умру и нико их се више не сећа. Смирен човек у Христу из дана у дан све више осећа присуство живог Бога, са таквим друштвом човек почиње да разобличава свет и да га види онаквим какав јесте. Али доћи до тог духовног стања морамо се добро потрудити и бити стрпљиви. Морамо прво очистити своје срце од сопствених слабости која нас поробљавају да будемо слуге пропадљивог света. Прве фазе су турболентне и смењују се из вере у неверу, из пада у пад али и дизање. Све су то нормалне појаве које нас уздрмају како би се покренуо процес опоравка палог бића. Уз духовне савете искусних отаца све бива безболније, али и они који немају духовног оца из неког разлога, ако се ватрено уздају у Бога неће остати без Божје помоћи. Бог никог не заборавља, Он ће на своје мудре начине учити децу која га траже и ишту од Њега науку спасења. То су чињенице стечене искуством бројних подвижника, духовних отаца и истинских верника. Ко год искрено призива Бога тај постаје Христов ученик.
Много нас греши у молитвама тражећи од Бога разрешење невоља. Невоље су нам пријатељи који нас наводе на молитву, на спасење и прибежиште Господу. Чим кренеш за Христом знај да Он већ почиње да те изводи из невоља. Бог увек води на добро! Временом јер заиста ништа не може преко ноћи, ми постајемо духовно зрелији и јачи. Биће колебања, биће страхова, бића ко зна колико падова у слабостима, али не бој се! Устај одмах и стани пред Бога молитвено, немој се сврзати око палости, Бог те познаје боље него ти сам себе. Он је и пострадао знајући да смо слаби како би се кроз Њега (Христа) спасили овакви какви јесмо. Сулудо је да мислиш како ћеш ти сам да се поправиш и да постанеш достојнији и чистији како би такав стао пред Бога. То је лукава замка поднебеских сила да те одвуку од Господа. Пао си, сав си умазан, не чисти ти ништа, него устај и такав какав јеси одмах стај пред Господа! Он је тај који савршено чисти. А сваки твој пад биће уједно и буђење опрезности. Слабост ће слабити својом страшћу а ти ћеш јачати смирењем и Христом.
Једног дана ћеш приметити новог себе. Тада ћеш почети да схваташ Христове речи: Ходите мени сви уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам мој је благ, и бреме је моје лако. - Матеј 11:28-30.
Ми смо од рођења усмеравани метеријалистичким схватањима живота. Зато смо натоварени бројним бригама које нас сваки дан муче. Али то је илузија која нас обманом раслабљује не би ли нас потпуно одвојила од Христа. Наше жеље за нечим поводе нас у разна стања у којима нема Божје благонаклоности. Заведени светом који нас мами аутомобилима, спортовима, лаким зарадама, блудничењу, жељама за моћи и поседовањем новца, и бројним другим мамцима, ми смо на себе натоварили огромно бреме. Када будеш посматрао аутомобил као практично средство за превоз а не као моћ и престиж да би се њиме хвалисао и гордио, то неће бити проблем. Када спорт будеш гледао кроз игру а не као средство за хвалоспеве, моћ и сл. Бићеш човек који се бави спортом због боље кондиције и здравља, или ћеш гледати и дивити се умећу спортиста, сигурно нећеш заглавити у коцкарници. То су само примери колико ми не умемо да третирамо материјализам у пролазно средство које буде и оде. Па и ми смо пролазни у животу тако што рођењем дођемо, поживимо и на крају одемо...
Данас си био користан у друштву, сутра можда нико те неће тражити. Ако си данас био користан свима, немој сад желети да од тога правиш себе као значајног човека без ког ништа не може. Сутра ће неко други бити кориснији у нечему од тебе и тако то посматрај да је нормално и неће се у теби појавити завист. Када имаш дан самоће цени га и посвети се молитви, читању Јеванђеља и неким другим послићима који те чине смиреним. То су све духовна стања у Христу који те ослобађа од слабости а слабости су наш терет који нас мучи...
Црква има свештеника који носи мантију. Он је одговоран за две цркве, за ову од цигала али и за ону коју носи у срцу. Ако се добро брине за ову у срцу, онда ће и ова од цигала бити савршена. И ти си део Царског свештенства и Духа Светога са којим градиш у себи цркву Господњу у којој ће се зацарити Христос. Ако твоја црква у срцу буде чиста око тебе драги мој брате и сестро по Христу биће мир Божји, изливаће се твојим присуством литургија на друге који ће се призвати у Спасење Христово. Најважнија служба цркве у твом срцу је кротост, благост, безазленост, слављење имена Божјег. Са таквим срцем и црквом у њему ти прихваташ Божју вољу без роптања и гунђања. И као такав јарам твој постаје лак јер си се сјединио са Христом ( Јер јарам је мој благ, и бреме моје је лако. - Матеј 11:30)
Са таквим срцем и црквом у њему твоја причешћа биће истинска и делотворна. И бићеш увек спреман да за Христа све даш, свему се ван њега супротставиш. Бићеш правдољубив, одмерен, смирен и рад да сваком помогнеш. Оног трена када твоје срце постане истинска црква Христова, веруј да ће ти дани поста или без поста бити подједнаки. Живот ће ти постати служба Господу без обзира који су дани у календару...
Са црквом истинском у срцу верник на светој Литургији долази да се моли Богу у саборности са свима присутнима. Не пада у замке да је нешто важан, да се боље моли од других. Ако је и за певницом он не пева молитве да би био певач ком се диве, он своје срце поклања Богу у песми молитве. Не варајте се да свештеници не морају да имају цркву у срцу. И свештеник који нема смиреност и љубави изгледаће неприродно у олтару. Љубав у нашим срцима мора да се сједини са Богом и са онима који су ту у олтару и саслужују. Када свештенство обитава у Христољубљу онда Литургија постаје посебно благодатна. Зато ни свештеник а ни ти који си мирјанин не разликујете се ни по чему осим по одговорности. Свештеник у ком царује Христос у срцу је оличење кротости, умилности и усрдног понашања. То је човек који плени веран народ смирењем. Такав је био свети Јован Кронштатски, такав је био свети Нектарије Егински и бројни други светитељи. Тако су задобили Царство Небеско. Нису били намћори, нису били они који само гледају своје потребе а службе као посао који треба одрадити. Свештеник који има у себи Христа, он је у исто време биће љубави али је и неустрашив у исповедању Христа. Све остало је подложно мрзовољама, бригама, трзавицама које од свештеника створе нервозно биће које преза од свега, а то се после пренесе и на вернике...
Зато градимо цркву истинску у срцу јер на Суду Божјем, пред Сином Господњим какву ћемо цркву принети? Хоће ли бити бљештава и миомирисна или ће то бити рушевина коју смо запустили да се урушава небригом? Само да све нас подсетим, у тој цркви је Дух Свети којег смо добили крштењем. И на дан суда шта ће Христос затећи у срцу нашем? Хоће ли то бити призори где Дух Свети поживе у рушевинама цркве или у великом храму Спасења?
