Фарисеј жури код Понтија Пилата. Угледао је сопствени одраз у огледалу и видео Вараву разбојника. Јурећи уплашено, попевши се уз степенице повика Понтију Пилату: Добри мој Понтије, ослободи Вараву, а осуди и распни истину о мени. А Понтије га упита: А шта ваш Бог каже на то? - Фарисеј заћута на тренутак и онда осети страх од људског рода, од презрених погледа и повика: ма распни је, распни, сачувај Вараву!
Једна жена била је веома лепа у младости, сви су је желели, сви су распаљивали похоту угледавши је како заводно корача прашњавим путем Јерусалима. Из године у годину тело је почело да показује знаке старости. Бањала се, привијала мелеме само да заустави појаве бора и истрошену кожу. Једнога дана налетела је на мудрог старца који јој је рекао да је тело потрошно, да су дела љубави најбољи еликсир младости. А да би задобила такву љубав мора се одрећи својих облина и посветити унутрашњој лепоти. Данима су је мучиле речи старца. Молила се Богу али немир је био све већи. На тренутке осећала је олакшања од Бога али није могла да се одрекне облина свог тела. То тело тражило је мирисе, хаљине, угађања и потпуну посвећеност. Онда су ту дошли погледи људи који су будили гордост, на крају Бог је био заборављен. Старца је оптужила код фарисеја да служи јерес, фарисеј је старца пријавио Понтију Пилату и предложио да се распне. Понтије упита мудро фарисеја: А шта каже ваш Бог на све то? - Фарисеј извага колику корист има од лепе жене, па му рече: О мудри Понтије, склони ти старца са трга, ишибај га пред свима за пример и сви ћемо бити спокојни...
Понтије се обрати фарисеју:
Пријатељу мој, ти верујеш у тог твог Бога, на раскрсницама му се клањаш, оденуо си се у раскошне одоре, кад постиш свима дајеш до знања да си у посту. Вешто чешеш уши својим сарадницима, а преко њих верном народу. Чини ми се да полако себе претвараш у Бога коме се народ све више клања и све више плаши. Мени долазиш да ти разрешавам проблеме тако што ћу распети истину, тако што ћу склонити савест. Твојим поступцима ја све више верујем да ти заправо не верујеш у тог твог Бога коме се клањаш. Јер да верујеш у њега ти би непрестано имао страх од његове осуде и гнева. Ако је тај ваш Бог свемогућ и свевидећи, зашто се понашаш као да је слеп, глув и далеко од тебе? Када се разболиш трчиш римским лекарима, а народу говориш да се лечи у храму и да оставља прилоге. Када народу говориш о гордости да је опасно по душу, ти први не видиш колико си постао охол и зао. Ниси у стању да се суочиш са својим слабостима јер си постао неверујући човек који се заљубио у самога себе. Ја ћу опрати руке од твојих поступака, а тебе ће на крсту спасити покајани Варава...
Пре двадесет и једног века, Син Божји Исус Христос пострадао је зарад свих нас. Фарисеји су га осудили јер им је гордост била велика. Чекали су да им Бог дође наспрам њихових раскошних живота. А Бог им је послао Сина да им разруши илузије и опасне болести зване гордост, сујета, среброљубље, похлепе, разврат, блуд, самољубље итд. Бранећи све те слабости, ухватили су Спаситеља, шибали га и смејали му се да би га на крају распели и убили. Али Бог је знао за то и од највећег људског греха створио је највеће добро по људе а то је васкрсење и вечни живот кроз оног кога смо ми распели. Са таквим грехом раздери своје хаљине, заридај у покајању и храбро распни гордост, нека срамота ишиба сваки делић срца како би се ослободио злобе у њему. Тада ћеш у огледалу угледати биће светлости, а унутрашња лепота чиниће те нестварно лепим човеком или боље речено постаћеш Христолик...
